Moja Jagoda

Zaboravio sam juče nešto da ti kažem. Ne znam kako, al nisam ti rekao, teo sam, al nisam. Primetio sam da se rode ne vraćaju u naš kraj. Proleće je, vreme je za rode, a nji nema. Znaš Jagoda, od kad si ti otišla, ja sam se bavio malo rodama. One su čudne zivotinjke, Jagoda. Kad su one otišle, i neće da se vrate, to je upozorenje da je u našem selu nešto loše. Rode su čudna bića, one izaberu jednog partnera. Sa njim žive, izrode mlade, prave zajedno gnezdo, putuju, i ako slučajno, a to nije retkost, neko od partnera ugine ili strada tokom tih selidbi, rode ne traže drugog. Rode, moja Jagoda, ostanu same i tuguju, tuguju za svojim partnerom. I bez obzira kolika je ta tuga, one lete, i trpe. Trpe moja Jagoda.
Jagoda. Ja računam da je tebi sada tamo bolje. Svako ide tamo gde misli da će mu biti bolje. I rode su sigurno tamo gde im je bolje. Di su rode, tu je dobro. Rode, draga moja Jagoda, kad im neko otme stan ili kad im udje tamo gde je njima dobro, one se tuku do krvi, ne daju. I ljudi idu tamo gde im je dobro. Ja sam sinoć, ti bi rekla, zaludan poso radio, ali ja kažem, nadam se. Došli su neki ljudi , neko ce doći, i rode valjda, ovako više ne može, propadosmo.
Nisam ti danas došao. Roda još nema. I znaš, možda ja o rodama ne znam dovoljno, ali nisam ni o tebi znao dovoljno. I ti si otišla. Ne zameram ti, odlazak ti ne zameram. Ti znaš šta ja tebi zameram. Ove godine smo zaboravljeni. Roda nema, ni bog ga ne vidi.
Gledam nebo, nebo gleda mene, nema ih. I ljudi odlaze. Mnogi su se preselili ovde, na groblje a neki su otišli, ko zna gde. Bojim se da ću da ostanem sam. A zamisli, odjednom počeli da dolaze neki ljudi. Pa dolaze, prolaze, planiraju nešto. Ja sam pomislio da bi i ti mogla tako iznenada da se pojaviš. I onako celo selo priča da nisi umrla nego da si me napustila. Ma pusti selo, nek priča šta oće. Znam ja da ti mene nikad ne bi mogla da napustiš. Jagoda, ja sam tebe sahranio, al voleo bi da si živa i zdrava. I da se tako iznenada odnekle pojaviš, pa da mi se nasmeješ. Kad bi ti došla sve bi procvetalo. I ja i Baranda. … Pa da.
I znaš šta. Kao slepac, gleda a nevidi. Tako i ja, tek sad sam shvatio, tolke godine živim u Barandi, oko mene zemlja, pred kućom i blato a ja tek sad svatam. Još kad sam bio mali, video sam da rane, kad ih ne operem vodom nego na njima ostane blato, brže zacele. Ovo je lekovita zemlja. Odneću ovu zemlju u Beograd da je oni vide, nek ispitaju. Možda će i da se smeju, uvek su se i smejali, nek se smeju i sad, ... pa da. Izvini, uzeo sam ovaj tvoj lonac, lepi, iz Italije, što si ga donela. E, kako si samo bila radosna kad je trebalo da ideš u Italiju, na tih sedam dana. Kako si sijala od sreće pre nego što si otputovala. A onda, kad si se vratila sve je krenulo naopako. Sećas se.
E, moja Jagoda. Sve bi da učinim, ali ne znam kako tebi da pošaljem poruku. Još ne znam kako, moja Jagoda. Jagoda, ja te molim da me slučajno ne odgovaraš. Niko živi ne vidi kakva nam se nesreća sprema. A de ima selo bez roda, de ima. Pa nigde. Idem, ljudima objašnjavam, čekam priliku pa im onda kažem, sve im objasnim, niko neće, niko se ne obazire. E, onda sam odlučio, sad cu da udarim na sva zvona. Pa sam polepio plakate, objaviću i u novinama, celom svetu, ko god želi da čuje i da vidi, da je naše selo ostalo bez roda, da nema ni jedne jedine a selo Cakule je puno roda. Moraću da odem i do nji, da pitam, da li su naše rode kod nji otišle. Eto, sad sve znaš. Nemoj da me zadrzavaš. Molim te, nemoj da me sprecavaš. E sad, da ti objasnim. Jedno vreme ti neću dolaziti, dok ovo ne rešim. Moram tako. Jagoda, ja imam samo dve ljubavi. Tebe i Barandu. Tebe sam izgubio. Ako izgubim i Barandu onda mi ne vredi živeti. Ako umrem, kako ću da te volim. Zato te molim da me ne sprečavaš. Moram ovo da rešim, kako ću, ne znam al moram da pokušam. Ajde, oprosti. Bolje, ćuti, ćuti.
Neke stvari se pričaju noću, nisu za dan. Noću se muke otvaraju lakše. Tako ću ti i ja, moja Jagoda, reći šta sam načuo. Seoske babe pričaju da si išla u Opovo kod doktora i da si bila u drugom stanju a da posle više nisi bila u drugom stanju. Pričaju ..., pričaju ..., pričaju. Kad bi se zidovi otvorili i njiove tajne osvetlile sve bi se treslo od onog što kriju i čega se plaše. Svoja dvorišta i kuće da gledate a moju Jagodu da ostavite na miru, kažem ja sebi. Tako ja kažem. Tako kažem.
Jagoda. E sad, jos i ovo oću da ti kažem. Nekada sam bio tvoj muž a bio sam još i ućitelj Milenko. Sada znam, zasigurno, da nisam više tvoj muž a nisam više ni učitelj. Sad sam samo Milenko. Možda je i to previše. Svuda sam te tražio. Dugo i uporno. Kada sam na kraju shvatio da te neću naći onda sam te ovde sahranio. U školu sam od sramote, što me nije bilo, nisam ni vraćao a sad čujem da nema ni dovoljno djaka za moj novi razred. Ne idem da pitam. Pisma sam ti pisao i ostavljao, tu, na grobu, kasnije ih nisam nalazio. Ne znam. Možda ih je vetar oduvao, možda je neko uzeo, sad puno ljudi dolazi u Barandu. A možda ti je neko i preneo. Tetka Ruža, koja često dolazi na groblje, nikad mi o tome ništa nije rekla.
Jagoda. Čitam tvoje ime na krstu a pored vidim moje prezime. To prezime više nikome nije potrebno. Ti si samo Jagoda, ja sam samo Milenko, nismo više Miletin. Pa, da. Ipak, probaću još nešto. Probaću, da ćutim. Možda ćeš me čuti. I, više ti neću dolaziti.