Week 24

Građanin i sin Milošević Marko oslobođen je optužbi da motornom testerom pretijaše živim pripadnicima Otpora i sad može slobodno da se vrati svojim kućama pošto je njegov biznis sa parfemima i nikotinom bio posve legalan i bogougodan; obožavaoci njegove mame prikupili su njene usmene i pisane mudrolije i objavili knjigu, Uroš Šuvaković mutirao je iz alta u bariton, isprva mu nisam prepoznao glas, a on je prvi izrazio radost što su mali Marko i majka Milica došli na promociju knjige svoje bake i svekrve, moj drug iz JNA Hadži Struja lično će avionom odneti autorki onoliko primeraka koliko bude mogao da ponese, Bidža će nam doduše na sud jer je oklevetao Šutanovca da je bio security guard u JUL-u, da li je ministra odbrane, stasitog i marinski ošišanog, pobrkao sa nekim telohraniteljem u sedištu JUL-a, ili je svesno pokušao da mu napakosti, pokazaće sud, tek, Bidži se Dragan u sećanje urezao kao Đorđevićev telohranitelj, e, sad, ako Šutanovac tvrdi da Đorđevića nikad nije video, Bidža dopušta mogućnost da je ministar čuvao samo materijalna dobra Jugoslovenske levice koja nisu bila mala.

. Mile Ilić oprašta nam svima sve i pristaje da još koji mandat bude gradonačelnik Niša gde se ponovio novosadski košmar sa ličniim kartama, u red se staje noću, na plod čreva policijskog čeka se nedelju dana, dok je Stojan Župljanin ličnu kartu, i to ne na svoje ime, dobio bez čekanja i bez ikakove nervoze.

Iz Kuće žalosti tj. sedišta DSS-a, gde se oplakuje verolomnost Dačićeve klike, oglasio se pravoverni Parivodić: ideali njegove stranke toliko odudaraju od SPS-ovih da se on veseli, zahvaljuje Proviđenju, čašćava levo i desno što sa njima neće ući u trojni pakt, o lisici i grožđu uči se u osnovnoj školi i g. Parivodić drži da nam to gradivo više nije sveže, šta je još bilo, narodna kuhinja u Kosovskoj Mitrovici biće zatvorena ako se ne dogodi čudo - da sa neba ili iz državne kase padne novac od kojeg se kuva jedan obrok za osamdesetoro siromaha koji ništa drugo i ne jedu.

Za nebo bumo videli, državi nisu simpatični ljudi koji jednostavno gladuju, ona voli da pomaže buntovnicima koji su napustili posao u policiji, pravosuđu ili železnici, drugo, primanja državi dragih obitelji u poslednje vreme alarmantno su smanjena: akademiku Čavoškom koji je imao ne samo tezgu nego i smeštaj u Republici Srpkoj zabranjen je ulazak u BH, samim tim i naučno-pedagoško-patriotski rad, možda će blagodarna braća i dalje slati honorar po kuriru, a profesor će im predavati preko video linka, ali i Koštuničinog savetnika Simića osvetoljubive demokrate smenile su sa mesta predsednika upravnog odbora „Politike“ i na njegovo mesto posadile Tadićevog bivšeg savetnika, isto naravno Simića, ne bi li što slikovitije prikazale pad koštunićanstva na niske grančice; član upravnog odbora je jakako i Matija Bećković: pesnik ne gubi nadu da je reč pukom o popunjavanju odborničkih redova - videćemo za dalje, izrazio se u prozi, ovo svakako nije poslednja reč o tome, ćeraćemo se još!

15. jun 2008. | Ljubomir Živkov

Week 23

Interdisciplinarnom studijom pravnih eksperata DSS-a - što je pleonazam: svi su vrhunski pravnici - naučno je dokazano da nesrećni sporazum sa Evropskom unijom ne postoji!

Pravnu avet Demokratska stranka Srbije u Skupštini ne može da proburazi glogovim kocem iako je uoči izbora baš to i jedino to isticala kao svoj prvi rodoljubni korak u budućem sazivu. Velesavetniku Simiću, slavnom po tome što je Crnu Goru proglasio nikakvom, pripala je čast da stanovništvu otvori oči: u ugovoru nema saglasnosti volja, nema takoreći ni ugovornih strana, sporazum je pravno toliko ništavan tj. nepostojeć da ne može ni na dnevni red Skupštine! Mi u DSS-u jesmo Sporazum osudili kao veleizdajnički, ali sad, kad stišamo srca naša i kad ga podvrgnemo kritici čistog uma, shvatamo da je u pitanju opsena!

Ko bi rekao da će i Koštuničini prirodni saučesnici želeti u Evropu i da će mu se predizborni karapoklič vratiti kao kazna i kao smetnja da okupi Vladu! Sad se kune da je istraživanje preduzeo u slavu nauke, u čisto spoznajne svrhe, i da naučno otkriće blage veze nema sa pregovorima o vladi: da vlada u našem političkom sistemu uopšte i ne postoji, i da on nikada nije bio na njenom čelu, i da ne ište repete - i tada bi naučna spoznaja da je Sporazum tlapnja, vid sujeverja, bila stavljena na raspolaganje srpskom rodu!

Blagajnik Rajfajzen banke iščezao je sa milion i po evra, na internetu je jedan građanin citirao Brehta: šta je pljačka banke u poređenju sa njenim osnivanjem!

Iako je kao šef države dužan da sve stranke ljubi jednakom ljubavlju, u Borisu Tadiću stanuje i šef DS i taj deo predsednikove duše o protivnicima govori kao o matematičkoj većini, mada je većina uvek i nadasve matematička; o džunki, pak, koju mu Alah šalje usklikuje s ljubavlju: „Sa SPS-om na svim nivoima!“, zvuči mi kao neka reklama - „Sa SPS-om nikad nisi sam“.

Grad Beograd dodelio je dva stana ljudima koji se uz dodatnu pomoć mogu osposobiti za samostalan život, umesto da borave u specijalizovanoj ustanovi. Poriv naše vlasti je da pokloni stan pobednici Vimbldona, sad su stan dobili ljudi kojima je pomoć potrebnija nego šampionima, naučnim radnicima i zvezdama estrade, neka smo i to dočekali!

Srećnici koji dobiju grčke vize neće platiti ništa, meni se ne nadajte, braćo Grci, dok ne priznate Makedoniju pod imenom koje njeni stanovnici žele, a vi zovite vašu pokrajinu kako je vama drago, pa neka je i starija od makedonske države, nije vam to domen na internetu koji ste prvi zasvagda registrovali!

Dve kuće ponad strelišta kragujevačke „Zastave“ izrešetali su rafalima iz mitraljeza M 84 talijanski novinari: nadajmo se da je u pitanju amaterizam sinova Apenina, a ne balistička svojstva srpskog šarca! Poslenici pisane reči vole da pucaju, Limonov je sa brda raspalio iz srpskog mitraljeza po Sarajevu, to je privilegija gostovanja na frontu, žurnalisti su mirnodopski posetili fabriku pa im je na raspolaganju tj. nišanu bilo nekoliko kuća sa ukućanima dovoljno prisebnim da ne peru prozore i ne kreče fasade dok se testira svijetlo oružje; u fabrici gunđaju da su kuće sagrađene nelegalno, e, gosti su pokaznim zanimanjem poručili da u porodici evropskih naroda neće biti divlje gradnje.

8. jun 2008. | Ljubomir Živkov

Week 22

Hor naše armije otpevao je svoje, relikt komunizma i ništa manje omražene Jugoslavije završiće u ropotarnici istorije a da neće odigrati oproštajnu utakmicu tj. neće imati oproštajni koncert. Ili možda hoće?

Zamislite, koncert bude odličan, padne još nekoliko koračnica na bis, a onda voditelj izjavi: „To bi bilo sve za ovu inkarnaciju, i vašu i ovih pevača koji su izveli stotine pesama o Titu, gradnji pruga, Konjuh planini i kojekakvim dogodovštinama u Bilećkom krasu. Ubuduće nam njihov višeglas neće biti potreban, ako NATO kao najmodernija armija nema svoj hor, ne moramo ni mi!“ Ovacije publike presrećne što je jednoj epohi stala za nadjačavaju njegov glas, pevači plaču od radosti i na samoj bini upisuju se kolektivno u PUPS, Krkobabić i sin, raspoloženi i okretni kao da su upravo istrčali iz vežbaone sokolskog društva, hitro promiču od soprana ka altovima bacajući svakoj umetnici kosku po uzoru na Vrhovnog komandanta VS koji je pelcer NBA preneo kod nas...

Nisam nigde ni pročitao da se Vojska Srbije odlučila na ovaj domaćinski korak, o raspuštanju hora čuo sam od svojih insjadera, vojska voli tajne, ali ne verujem da se vojna tajna sastoji samo u platama koje neće više biti isplaćivane pevačima, dirigentima, korepetitorima, momcima koji nose praktikable. Vojska će i dalje imati orkestar, što će reći da se Vrhovna komanda priklonila instrumentalnoj muzici, jer se kod nas nema više o čemu pevati, a ako nam baš ustrebaju glas i reči, imamo Ivanu Žigon koja će u svemu odmeniti armijski hor.

Oliver Dulić predložio je da Koštunica ode u penziju. Potonji radi skraćeno, od jedanaest do pola tri, teško da se pretrzao i dok je bio u Institutu, usled čega mu po mom proračunu fali još dvadeset devet godina, kandidat za penziju je shodno tradiciji otmeno oćutao, ali se ministar prosvete na Dulića bacio kao Reks (Luks?) na bombu koja je šišteći brzogorećim štapinom pretila da raskomada druga Tita: kao što nećemo nikad priznati nezavisno Kosovo tako nećemo nikad penzionisati Koštunicu, a pogotovo to nećemo učiniti po nalogu onih koji nam ne žele dobro...

I da ništa drugo Lončar kao ministar prosvete nije uradio, da je samo branio ljudsko pravo Koštuničino na doživotnu vladavinu, stan koji mu je Vlada dala u Beogradu isplatio bi se i pozlatio, šta je još bilo, devojke koje su nadahnute vatrenom govorancijom nesuđenog penzionera poharale istureno obućarsko odeljenje novog svetskog poretka osuđene su na uslovne kazne, Beograd je bezuslovno osuđen na vladavinu SPS-a, DSS-a i radikala, potonji sebe vide kao oslobodioce, imaju i plakate da je Beograd prvi put nakon šezdeset sedam godina slobodan, dve hiljade osam minus šezdeset sedam jednako je hiljadu devetsto četrdeset jedan, dolaskom Vučića na čelo Beograda završava se Drugi svetski rat, na posao, Ljušiću, neka deca koja ovog leta polažu popravni iz istorije prva nauče ko je porazio Hitlera, Tita, Miloševića, ali i ostale ličnosti koje jedva da su istorijske.

1. jun 2008. | Ljubomir Živkov