Week 27

Još nismo rasvetlili tajnu Titovog prstena sa dijamantom, na internet aukciji osvanuo je Teslin sat sa početnom cenom milion evra, u Muzeju Nikole Tesle i u Ministarstvu za nauku nisu načisto je li genij imao časovnik i da li je to baš taj primerak, zar nam pamiatnik nerukotvornyi nije dovoljan, ne bismo valjda milion evra dali za bilo čiji sat? Treba li sutra da kupimo Teslinu četkicu za zube, kolmajz i šta ti ja znam! Da je svoj omiljeni ili jedini sat Tesla teslimio srpskom rodu a rod da je na primer zapao u finansijski škripac, dražba bi još i imala smisla, ovako...

Mašina za pravljenje novih pasoša pregrejala se prilikom izrade dvesto četiri počasna pasoša i sad kad treba da štampa pasoše za smrtnike koji troškove pravljenja putne isprave snose sami – presa ne radi. Kome god treba novi pasoš kupiće ove godine plavi, stari, a dogodine, ili kad mašina bude došla k sebi, moraće da kupi novi. Zašto mi ne tražimo od države da poštuje ono što je ona ili njena pravna prethodnica napisala: moj pasoš važi do avgusta 2013. godine, nisam ga izgubio, nisu mi ga ukrali i ja bih da ga koristim do tog datuma makar nauka u međuvremenu izumela putovnicu u vidu minđuše, prstena ili dugmeta!

Pasoš bez čekanja sleduje vam jedino ako pretučete nekog u Americi: našijenca puštenog uz sto hiljada evra kaucije iz američkog pritvora i suda srpski konzulat je za tili čas opskrbio novim pasošem te se junoša obreo u rodnoj Srbiji na očajanje Hilari Klinton koja bi da Kondoliza pošalje specijalce, da kao u filmu otmu begunca i nanovo ga izruče američkom pravosuđu, pri čemu bi kaucija ušla u troškove misije. Primer vrativšeg se u domaju Srpčeta svedoči da je nama sloboda iznad svega, Srbi su prežalili kauciju i potrudili se oko novog pasoša, službeniku konzulata na prvom mestu takođe je bila sloboda kretanja sugrađanina makar se on sam posle našao pred disciplinskom komisijom MIP-a, Biljana Plavšić veli da ima „velikih teškoća da se prilagodi zatvorskom sistemu“, mada je to primedba koju bi potpisao svaki kažnjenik, od onoga koji u Padinskoj Skeli bere krastavce do junaka Ibarske magistrale osuđenih na četrdeset godina; gospođa Plavšić podseća da je bila i zlostavljana, pripadnice vere koju je ona svojevremeno proganjala u Bosni smatrale su da joj izrečena kazna nije dovoljna pa su je one volonterski vijale kroz skandinavski sumračan pejzaž dok nije skrjala ruku, ukratko, pitomica bi kući: ako prosečnom osuđeniku treba deset godina da okaje prosečan zločin, doktoru nauka dovoljne su četiri godine!

Doktor pravnih nauka Koštunica nadživeo je svoju slavu. Koaliciju koja je stavila tačku na njegovu nespretnu ali tvrdoglavu vladavinu Jugoslavijom i Srbijom smatra neprirodnom, kad vidi Tadića i Dačića pripadne mu muka kao čitaocima „Pančevca“, ali i nevinim prolaznicima kad u kiosku hteli ne hteli ugledaju naslovnu stranu gde se dva pripadnika muškog pola drže za ruke, šta je još bilo, pod geslom „jednom ministar uvek ministar“ Samardžić se vinuo do Gračanice gde je pretpostavljam pozirao za fresku radi večnog pomena na njegov mandat; kao pristaša ravnopravnosti polova tj. bračnih drugova Struja je štampao i besede Slobodana Miloševića, ono što se nekad zvalo govor ili još gore, izlaganje, referat, dobilo je matijanski naziv i rang - beseda, postalo je deo baštine, ja bih Hadži Antićevu izdavačku kuću nazvao „Strujno kolo“.

30. jun 2008. | Ljubomir Živkov

week 26

od sloganom „Sa mnom se zna više“ kolega Tanevski je u žalnoj Makedoniji pisao o seriji ubistava sredovečnih žena, mnoštvo pojedinosti koje jedva da su bile poznate i policiji usmerilo je pažnju organa gonjenja na vseznajku koji je uhapšen kao najverovatniji počinilac, ali koji će, proda li prava holivudskom producentu, biti jedan od najbogatijih kažnjenika na brdovitom Balkanu.

Ova sedmica je sedmica istaknutih pojedinaca: vremešni ustaša Milivoje Ašner pio je i navijao sa bad blu boys-ima u Celovcu, iz centra Simon Vizental optužuju ga za ratni zločin nad zna se kime, gospodinu Ašneru su pripadnici triju manjina ostali u sećanju samo kao putnici u vagonima druge klase, on ih je kao otpravnik etničkih vozova otpremao sa kolodvora na mrski istok gde im je mesto, na pitanje da ih nije možda slao u Jasenovac, Milivoje kao uzorni hrvatski domaćin veli da to nije dolazilo u obzir jer bi tamo morali da ih čuvaju i hrane; Austrija neće da ga deportuje, suviše je zabrazdio u godine i poboljeva pa ne bi izdržao suđenje, hm, a preki sud?

Šest puta je direktor Tanjuga g. Mičeta goloruk spečio da njegovo preduzeće bude iseljeno iz Press centra, napokon se, neporažen, sam povukao, predsednik UNS-a g. Nino povratio je novinarsku dedovinu, potonji uvek ide ispred svog vremena, ili barem ispred NUNS-a koji će, kao i u slučaju zgrade u Generala Ždanova reći: i mi smo novinari, budi drug, daj sprat, ionako ti pretiče te imaš i plesnu dvoranu, jer je tancovanje takođe medij.

Dobra vest: DSS nije izbačena iz familije evropskih narodnih partija, Koštunica je, veli Andrjuša, uredno pozvan, ama još ne zna hoće li ići. Dinkić ide, pa verujem da će bivši vladar Srbije, potamneo i zaćutan nakon kraha na izborima i propalih nagodbi sa džokerčićima preteklim od Slobe, ostati doma, pa Dodik nije hteo da bude na istom stadionu i u istom gradu sa ljudima koje ne miriše, iako obožava nogomet!

Proizvod Koštuničinog čistog uma g. Samardžić sunuo je kao nekakav institutski zmaj vatru na verolomce Dačića i Krkobabića, ali kad je neko posvećen nauci čak i napad gneva urodi mislima koje bi mogle pred studente Fakulteta političkih nauka gde ovaj naučnik i pedagog zarađuje koru hleba kad nije ministar za KIM. Ne može, veli, on da izbaci Dačića iz pregovora, može da ga izbaci samo iz svog stana, to bi i učinio, ali - sad počinju nauka, društvena samosvest i savest! - moj stan nije država, a država je nešto gde moram objektivno da odlučujem! Kakvu bi štetu napravio tek da si bio subjektivan? Krkobabić će, ne povratimo li Kosovo, skupa sa Palmom biti odgovoran jer je potpomogao odlazak Samardžića sa njegovog omiljenog radnog mesta koje je sladostrasni vrhunac njegovog života. Nema Kosova bez Samardžića, ali nema ni Samardžića bez Svete zemlje i svetog portfelja! Krkobabić je, kaže, „glupo odbacio DSS-ovu analizu“ zahteva o penzijama, DSS je analitička partija, nije samo sporazum sa Evropskom unijom naučno demistifikovala, nego i Krkobabićevu viziju staraštva sveg u lister odelima i cipelama iz Italilje! „Treba da ga je sram i stid!“ uzvikuje Samardžić, „što traži od države sto milijardi dinara da on reši problem svojih penzionera!“ Pa, naravno da traži, penzioneri su njegovo Kosovo - jesi li ti pitao šta košta kad si razjarivao kosovske Srbe da napuste posao ili kad si proizveo pedesetoro pametnjakovića u svoje savetnike?

Putnički voz „Jadran ekspres“ povezaće nanovo Beograd sa Splitom, zaustavljaće se, gle, u Kninu, gde će putnici moći da napune čuture friškom vodom i da bace pogled na prestonicu SAO Krajine, ah, gde su vremena kad su Srbi putovali vozom pod upravleniem dobrostivog Ašnera, a ne traktorima, kao pod Tuđmanom: ako je istina da im je obezbedio podvoz ka Srbiji, putnici i njihovi pravni naslednici duguju her Ašneru devetsto milijardi Pavelićevih kuna za one way tickets!

22. jun 2008. | Ljubomir Živkov

week 25

Predsednik Tadić pohvalio je Afričku uniju što je odolela pritisku i nije kolektivno priznala nezavisnost lažne države Kosovo, lidere ovih zemalja podsetio je na tradiciju našeg prijateljevanja sa narodima Afrike tj. na činjenicu da je on pravni naslednik Josipa Broza Tita, zaista ne bi ni trebalo prebrojavati glasove pojedinačnih država, nego kontinenti neka glasaju: Afrika je sa nama, Azija, Latinska Amerika, Antarktik, za Australiju i ne znam, mea culpa, za nezavisno Kosovo su samo stara frajla Evropa i deo severnoameričkog kopna, to je jedno pet dva za nas.

O Sonji Liht priča se da će biti ambasadorka u Americi, dok ne preda akreditive biće na čelu upravnog odbora „Politike“ - Tadićeva strategija nacionalnog pomirenja obuhvata i mirenje nekadašnjeg nevladinog sektora sa državom.

Radikalskim poslanicima i odboricima nije bilo dovoljno da potpišu blanko ostavke za slučaj verolomnosti partiji - što su inače učinili svi osim LDP – nego su otišli u crkvu i tamo se zakleli Otadžbinskoj upravi. Ovo je intiman čin partije, ali me kopka ko je sastavio tekst zakletve, da li je to plagijat svečane obaveze JNA, ja, taj i taj, zaklinjem se... Mi smo ponavljali reči oficira, moguće je da su radikali čitali svoj zavet sa puškica, ili im je Sveta matera obezbedila a huge screen sa tekstom na crkvenoslovenskom? Možda su zakletnici znali sve naizust? Drugo, da li u obredu zaklinjanja učestvuju sveštenik, pojac, hor, ili radikalima crkvenjak odbravi hram i oni se sami unutra zaklinju koliko im drago? Ne znam ni kako Sveta matera knjiži ovu parahrišćansku uslugu, kao puko iznajmljivanje prostora ili kao ono što turističke agencije zovu all inclusive?

Novih pasoša što se tiče Božidar Đelić nam obećava ne baš krv, znoj i suze, ali jamči da ćemo se gorko načekati i veli da će gužve biti neizbežne, Novi Beograd verovali ili ne ima samo jedan šalter, u opštini kažu da „ne postoji mogućnost za otvaranje novih šaltera“, ne shvatam zašto naše građevinarstvo nije doraslo pravljenju šubera na beskrajnim sivim fasadama državnih ustanova i zašto je uz ovoliko nezaposlenih nemoguće naći ljude koji bi na novoprobijenim punktovima radili.

Fond za prevenciju patološkog kockanja HERC (mada ja svako kockanje smatram patološkim) prikuplja potpise ne bi li vlasnike kockarnica, a država je glavni kazino, zakonom primorao da jedan procenat nebogougodne zarade odvoje za lečenje onih koji su odviše zabrazdili, a zabrazdilo je i staro i mlado, moj potpis imate, braćo, i latinicom i ćirilicom!

Prvi put od Postanja složio sam se jednom rečenicom Andreje Mladenovića, da je vlada glomazna i da će zadovoljavati pre svega partijske interese, s tim što držim da su to činile i sve prethodne vlade, građanin Šormaz iz DSS-a učestvovao je izvesnom nestrašnom sudaru, policija smatra da je pobegao sa lica mesta, dočim je istina upravo obrnuta, o čemu svedoči lično g. Šormaz. Njegovo je vozilo bilo udareno, on se zaustavio sto dvadeset metara dalje i video u retrovizoru da počinalac, očito živ i zdrav, bezbrižno napušta lice mesta. Udareni je tj. Drakče nastavio put ne hajući za promaju izazvanu polupanim staklima i ne zovući miliciju da vinovniku čukanja ova stane za vrat, dan-dva potom izjavio je da deesesovci neće prijavljivati imovinu, ta u Skupštini ih ima tako malo da je bogu plakati, a u prošlom sazivu pobrojali su šta imaju, drago mi je zbog ove naoko drske izjave, znači da g. Šormaz uprkos sudarčiću nije psihički izmenjen.

6. jul 2008. | Ljubomir Živkov

Week 24

Građanin i sin Milošević Marko oslobođen je optužbi da motornom testerom pretijaše živim pripadnicima Otpora i sad može slobodno da se vrati svojim kućama pošto je njegov biznis sa parfemima i nikotinom bio posve legalan i bogougodan; obožavaoci njegove mame prikupili su njene usmene i pisane mudrolije i objavili knjigu, Uroš Šuvaković mutirao je iz alta u bariton, isprva mu nisam prepoznao glas, a on je prvi izrazio radost što su mali Marko i majka Milica došli na promociju knjige svoje bake i svekrve, moj drug iz JNA Hadži Struja lično će avionom odneti autorki onoliko primeraka koliko bude mogao da ponese, Bidža će nam doduše na sud jer je oklevetao Šutanovca da je bio security guard u JUL-u, da li je ministra odbrane, stasitog i marinski ošišanog, pobrkao sa nekim telohraniteljem u sedištu JUL-a, ili je svesno pokušao da mu napakosti, pokazaće sud, tek, Bidži se Dragan u sećanje urezao kao Đorđevićev telohranitelj, e, sad, ako Šutanovac tvrdi da Đorđevića nikad nije video, Bidža dopušta mogućnost da je ministar čuvao samo materijalna dobra Jugoslovenske levice koja nisu bila mala.

. Mile Ilić oprašta nam svima sve i pristaje da još koji mandat bude gradonačelnik Niša gde se ponovio novosadski košmar sa ličniim kartama, u red se staje noću, na plod čreva policijskog čeka se nedelju dana, dok je Stojan Župljanin ličnu kartu, i to ne na svoje ime, dobio bez čekanja i bez ikakove nervoze.

Iz Kuće žalosti tj. sedišta DSS-a, gde se oplakuje verolomnost Dačićeve klike, oglasio se pravoverni Parivodić: ideali njegove stranke toliko odudaraju od SPS-ovih da se on veseli, zahvaljuje Proviđenju, čašćava levo i desno što sa njima neće ući u trojni pakt, o lisici i grožđu uči se u osnovnoj školi i g. Parivodić drži da nam to gradivo više nije sveže, šta je još bilo, narodna kuhinja u Kosovskoj Mitrovici biće zatvorena ako se ne dogodi čudo - da sa neba ili iz državne kase padne novac od kojeg se kuva jedan obrok za osamdesetoro siromaha koji ništa drugo i ne jedu.

Za nebo bumo videli, državi nisu simpatični ljudi koji jednostavno gladuju, ona voli da pomaže buntovnicima koji su napustili posao u policiji, pravosuđu ili železnici, drugo, primanja državi dragih obitelji u poslednje vreme alarmantno su smanjena: akademiku Čavoškom koji je imao ne samo tezgu nego i smeštaj u Republici Srpkoj zabranjen je ulazak u BH, samim tim i naučno-pedagoško-patriotski rad, možda će blagodarna braća i dalje slati honorar po kuriru, a profesor će im predavati preko video linka, ali i Koštuničinog savetnika Simića osvetoljubive demokrate smenile su sa mesta predsednika upravnog odbora „Politike“ i na njegovo mesto posadile Tadićevog bivšeg savetnika, isto naravno Simića, ne bi li što slikovitije prikazale pad koštunićanstva na niske grančice; član upravnog odbora je jakako i Matija Bećković: pesnik ne gubi nadu da je reč pukom o popunjavanju odborničkih redova - videćemo za dalje, izrazio se u prozi, ovo svakako nije poslednja reč o tome, ćeraćemo se još!

15. jun 2008. | Ljubomir Živkov

Week 23

Interdisciplinarnom studijom pravnih eksperata DSS-a - što je pleonazam: svi su vrhunski pravnici - naučno je dokazano da nesrećni sporazum sa Evropskom unijom ne postoji!

Pravnu avet Demokratska stranka Srbije u Skupštini ne može da proburazi glogovim kocem iako je uoči izbora baš to i jedino to isticala kao svoj prvi rodoljubni korak u budućem sazivu. Velesavetniku Simiću, slavnom po tome što je Crnu Goru proglasio nikakvom, pripala je čast da stanovništvu otvori oči: u ugovoru nema saglasnosti volja, nema takoreći ni ugovornih strana, sporazum je pravno toliko ništavan tj. nepostojeć da ne može ni na dnevni red Skupštine! Mi u DSS-u jesmo Sporazum osudili kao veleizdajnički, ali sad, kad stišamo srca naša i kad ga podvrgnemo kritici čistog uma, shvatamo da je u pitanju opsena!

Ko bi rekao da će i Koštuničini prirodni saučesnici želeti u Evropu i da će mu se predizborni karapoklič vratiti kao kazna i kao smetnja da okupi Vladu! Sad se kune da je istraživanje preduzeo u slavu nauke, u čisto spoznajne svrhe, i da naučno otkriće blage veze nema sa pregovorima o vladi: da vlada u našem političkom sistemu uopšte i ne postoji, i da on nikada nije bio na njenom čelu, i da ne ište repete - i tada bi naučna spoznaja da je Sporazum tlapnja, vid sujeverja, bila stavljena na raspolaganje srpskom rodu!

Blagajnik Rajfajzen banke iščezao je sa milion i po evra, na internetu je jedan građanin citirao Brehta: šta je pljačka banke u poređenju sa njenim osnivanjem!

Iako je kao šef države dužan da sve stranke ljubi jednakom ljubavlju, u Borisu Tadiću stanuje i šef DS i taj deo predsednikove duše o protivnicima govori kao o matematičkoj većini, mada je većina uvek i nadasve matematička; o džunki, pak, koju mu Alah šalje usklikuje s ljubavlju: „Sa SPS-om na svim nivoima!“, zvuči mi kao neka reklama - „Sa SPS-om nikad nisi sam“.

Grad Beograd dodelio je dva stana ljudima koji se uz dodatnu pomoć mogu osposobiti za samostalan život, umesto da borave u specijalizovanoj ustanovi. Poriv naše vlasti je da pokloni stan pobednici Vimbldona, sad su stan dobili ljudi kojima je pomoć potrebnija nego šampionima, naučnim radnicima i zvezdama estrade, neka smo i to dočekali!

Srećnici koji dobiju grčke vize neće platiti ništa, meni se ne nadajte, braćo Grci, dok ne priznate Makedoniju pod imenom koje njeni stanovnici žele, a vi zovite vašu pokrajinu kako je vama drago, pa neka je i starija od makedonske države, nije vam to domen na internetu koji ste prvi zasvagda registrovali!

Dve kuće ponad strelišta kragujevačke „Zastave“ izrešetali su rafalima iz mitraljeza M 84 talijanski novinari: nadajmo se da je u pitanju amaterizam sinova Apenina, a ne balistička svojstva srpskog šarca! Poslenici pisane reči vole da pucaju, Limonov je sa brda raspalio iz srpskog mitraljeza po Sarajevu, to je privilegija gostovanja na frontu, žurnalisti su mirnodopski posetili fabriku pa im je na raspolaganju tj. nišanu bilo nekoliko kuća sa ukućanima dovoljno prisebnim da ne peru prozore i ne kreče fasade dok se testira svijetlo oružje; u fabrici gunđaju da su kuće sagrađene nelegalno, e, gosti su pokaznim zanimanjem poručili da u porodici evropskih naroda neće biti divlje gradnje.

8. jun 2008. | Ljubomir Živkov

Week 22

Hor naše armije otpevao je svoje, relikt komunizma i ništa manje omražene Jugoslavije završiće u ropotarnici istorije a da neće odigrati oproštajnu utakmicu tj. neće imati oproštajni koncert. Ili možda hoće?

Zamislite, koncert bude odličan, padne još nekoliko koračnica na bis, a onda voditelj izjavi: „To bi bilo sve za ovu inkarnaciju, i vašu i ovih pevača koji su izveli stotine pesama o Titu, gradnji pruga, Konjuh planini i kojekakvim dogodovštinama u Bilećkom krasu. Ubuduće nam njihov višeglas neće biti potreban, ako NATO kao najmodernija armija nema svoj hor, ne moramo ni mi!“ Ovacije publike presrećne što je jednoj epohi stala za nadjačavaju njegov glas, pevači plaču od radosti i na samoj bini upisuju se kolektivno u PUPS, Krkobabić i sin, raspoloženi i okretni kao da su upravo istrčali iz vežbaone sokolskog društva, hitro promiču od soprana ka altovima bacajući svakoj umetnici kosku po uzoru na Vrhovnog komandanta VS koji je pelcer NBA preneo kod nas...

Nisam nigde ni pročitao da se Vojska Srbije odlučila na ovaj domaćinski korak, o raspuštanju hora čuo sam od svojih insjadera, vojska voli tajne, ali ne verujem da se vojna tajna sastoji samo u platama koje neće više biti isplaćivane pevačima, dirigentima, korepetitorima, momcima koji nose praktikable. Vojska će i dalje imati orkestar, što će reći da se Vrhovna komanda priklonila instrumentalnoj muzici, jer se kod nas nema više o čemu pevati, a ako nam baš ustrebaju glas i reči, imamo Ivanu Žigon koja će u svemu odmeniti armijski hor.

Oliver Dulić predložio je da Koštunica ode u penziju. Potonji radi skraćeno, od jedanaest do pola tri, teško da se pretrzao i dok je bio u Institutu, usled čega mu po mom proračunu fali još dvadeset devet godina, kandidat za penziju je shodno tradiciji otmeno oćutao, ali se ministar prosvete na Dulića bacio kao Reks (Luks?) na bombu koja je šišteći brzogorećim štapinom pretila da raskomada druga Tita: kao što nećemo nikad priznati nezavisno Kosovo tako nećemo nikad penzionisati Koštunicu, a pogotovo to nećemo učiniti po nalogu onih koji nam ne žele dobro...

I da ništa drugo Lončar kao ministar prosvete nije uradio, da je samo branio ljudsko pravo Koštuničino na doživotnu vladavinu, stan koji mu je Vlada dala u Beogradu isplatio bi se i pozlatio, šta je još bilo, devojke koje su nadahnute vatrenom govorancijom nesuđenog penzionera poharale istureno obućarsko odeljenje novog svetskog poretka osuđene su na uslovne kazne, Beograd je bezuslovno osuđen na vladavinu SPS-a, DSS-a i radikala, potonji sebe vide kao oslobodioce, imaju i plakate da je Beograd prvi put nakon šezdeset sedam godina slobodan, dve hiljade osam minus šezdeset sedam jednako je hiljadu devetsto četrdeset jedan, dolaskom Vučića na čelo Beograda završava se Drugi svetski rat, na posao, Ljušiću, neka deca koja ovog leta polažu popravni iz istorije prva nauče ko je porazio Hitlera, Tita, Miloševića, ali i ostale ličnosti koje jedva da su istorijske.

1. jun 2008. | Ljubomir Živkov

Week 21

Vrhovnik DS-a i cele Srbije predlaže da se nacionalno pomirimo, taman sam iz vida ispustio Vuka, koji se na Ravnoj gori nije pojavio lično nego u vidu psalma, kad njegovu besmrtnu ideju reklamira li reklamira koalicioni partner. Ko su u novoj epizodi partizani, a ko četnici?

Sa Krkobabićem se nismo nacionalno nikad ni zavadili. Jovandeka je svoju privrženost penzionerstvu dokazao time što mu je i sin penzioner: kao što se u nekim familijama članovi vrlo mladi žene i udaju, tako se Krkobabići u punoj snazi i eleganciji penzionišu, drugo, ono što želite svome čedu jeste profesija koju zbilja cenite, Krkobabić će penzionere i penzionerke tretirati kao da su mu deca, tako Krkobabić Junior dođe kao neka vrsta taoca, jemstva na dve noge da je pred umirovljenicima svetla budućnost.

Iako i sam ispunjava sve uslove za penziju Koštunica nam se sneveselio, ni traga od osobe koja je glasom izobličenim od strasti pitala ima li neko ovde da nije sa Kosova! Tja, sad mu izmiče mu jedino žezlo koje je po njegovoj meri - premijeraj! Bio bi on rado i predsednik Srbije, ali još niko nije demokratskim putem došao na čelo države osvojivši tri ili četiri odsto glasova, koliki bi bio njegov domet kad bi se usudio da ga proveri. Ima u igri mice situacija kad ostaneš na tri zrna pasulja, otad ih više ne pomičeš do susednog mesta nego imaš pravo da skačeš. Sa prosečnim suparnikom ćeš i pored tog poslednjeg preimućstva biti poražen, nedoraslog možeš i da nadigraš, e, Koštunica već šest ili sedam godina skače! I sad se sa svoja tri zrnca naoštrio da žonglira, ali su se ostali napokon usredotočili na igru i doterali Cara do duvara.

Radikali u Koštunici vide izvrsnog predsednika Vlade, ali mu ne nude da bude gradonačelnik. Imaju i sami izvesne planove sa Beogradom, drugo, gradonačelnik mora rano da ustaje ne bi li u svečani opticaj svakog jutra pustio oprana vozila GSP-a, što Čemer Ljutica može samo o blagdanima kad ide na jutrenje, drugo, kad bi Vučić i abdicirao u Koštunicinu korist i kad bi utučenko izustio „daj šta daš“, ubrzo bi se opet snuždio i svenuo, jer se on stolujući u Vladi oseća kao gradonačelnik i Banja Luke, i Beograda, i Knina, Prištine, Podgorice, Libertivila, smatra sebe počasnim starešinom Pećke patrijaršije, Hilandara, Ostroga, lužičkih Srba, kao gradonačelnik ne bi znao šta će sa svojim mesijanstvom, drugo, ne smem ni da zamislim, kosmetli Samardžić ostao bi bez portfelja!

Prošle nedelje svi su hodočastili, Dačić se vinuo do Moskve, radikali su pohodili Svetilište u Ševeningenu, Ugljanin je iz Turske brzojavio da se Porta neće mešati u unutrašnje stvari Srbije koju je nepravednim odlukama Berlinskog kongresa privremeno izgubila, hvala Porti, nećemo ni mi da se mešamo u turska posla, hvala Sulji što nam je to isposlovao i javio, šta je još bilo?

Naša delegacija napustila je samit u Bugarskoj gde se prerušen u jako lepu devojku zaduženu za simultano prevođenje ušunjao predstavnik lažne države Kosovo, na licu mesta strgao je zar i dobio reč koju je dakako zloupotrebio da se lažno predstavi, naši su odmarširali ne čekajući svečanu niti bilo kakvu večeru; studenti arhitekture bune se zbog školarine od tri hiljade evra i zbog smanjenog broja onih koji sa samofinansiranja mogu da pređu na državni budžet, dekan međutim ne popušta ni milimetar: potpisali ste ugovor i vsjo! A da li ste vi, profesore, svojevremeno potpisali ugovor?! Ili ste završili besplatno taj isti fakultet čije usluge sad naplaćujete po cenama bezmalo američkim, pri čemu je ono što nudite daleko od ispod onoga što pružaju vaši prekomorski kapitalistički uzori!

25. maj 2008. | Ljubomir Živkov

Week 19-20

Naši kućni ljubimci bacili su u zasenak i beogradsku mumiju čija je misterija nedavno razrešena, život je šta god ko rekao o nekrofilnosti nas Srba odneo još jednu pobedu, Car koji je abdicirao u korist narodne volje dobio je još manje glasova nego prošli put, ali je zaključio da ga podanici i dalje obožavaju, da su glasove sarskom imenu i Carevoj sviti uskratili u najboljoj nameri da se Kajzer malko odmori, što će reći da ga načinom doista okolišnim zapravo preklinju za još koju godinu njegove blagoslovene milosti i mudrosti. Ćesarski široko otvorio je dveri Vlade za pregovore sa radikalima i dačićevcima koji su se na istorijski samit dovezli u Palminom džipu sa registracijom JA 10-00 - Tarabićevo proročanstvo da će svi Srbi stati pod jednu palmu, obistinilo se na bizaran način.

Iz tabora predsednika DS-a i cele Srbije zavapili su da je pozvavši ujedinjene slobince u kabinet umesto u prostorije uboge mesne podružnice DSS-a legalista prekršio Ustav, pa šta ako i jeste, najbolja knjiga Beogradskog sajma sve trpi, a Koštunica je želeo da budućim saučesnicima pokaže svu divotnost mesta na kome će stolovati budu se držali njegovih doktorskih skuta.

DSS nije upozorio birače da će državna politika nakon 12. maja biti program dr Šešelja, lepo rečeno, a lepo je rekao Tadić, ali zar je DS imao slogan „Glasajte za ZES, imaćete na krkačama Krkobabića, Palmu i Dačića. Potonji će ići po mišljenje u Moskvu jer je to jedini nauci poznat način da se sprovede volja upokojivšeg se u Gospodu raba Slobodana“? U jednoj stvari je gospodin predsednik u pravu, i za to može da zahvali svojoj struci čijeg se praktikovanja u školi tako veselo i poletno odrekao, a koja mu je (tj. psihologija) pomogla da nađe uzrok naše bolesti čija je inkubacija u toku: „Zbog toga što mu je Srbija na izborima uskratila poverenje Koštunica želi da je kazni.“ I kazniće je, „la peine c’est moa“ - „kazna, to sam ja“, prva njegova zapovest je očuvanje ne samo Kosmeta, što je postalo njegova uzrečica, da ne kažem prisilna radnja, nego i očuvanje Republike Srpske shodno Dejtonu: državotvornost prekodrinske braće njemu je preča i milija nego boljitak u životu stanovnišva na čijoj grbači živi osam godina, kako to, pa tamo su samo Srbi, ovde ima i drugih nacija!

Na brodu kojim su očajnici iz severne Afrike krenuli ka Evropi pomrlo je od gladi, žeđi ili studeni pedesetoro ljudi, brod je danima i noćima plutao Sredozemnim morem pošto je ostao bez goriva, pokojnici su bacani u more, ni preživelih šesnaestoro struja nije donela do neke evropske obale (gde bi bili ilegalni imigranti) nego ih je fino vratila u Tunis, te Evropska unija ne mora sa njima da se bakće, da ih oporavlja u svrhu što skorije deportacije. Mislite da grešim? Za preživele bi se, mislite, na starom kontinentu našlo toliko samilosti da im se daju papiri za boravak i ostanak?! Ako mislite da grešim, napišite molbu evropskom parlamentu da preživele u Tunisu pronađe i da im svima odobri ekonomski azil. Biće mi drago da ne budem u pravu.

U Novom Sadu je nestašica ličnih karata, pomanjkanje policijskih činovnika, oskudica u jastučićima i tinti za umočiti kažiprst, u pisaće mašine ušao je virus te je taj drevni policijski sistem pao, pretendenti na ovaj izvanredni dokument dolaze pridveče u okolinu SUP-a i tu kampuju, noćivaju ne bi li sutradan dospeli na spisak po kojem će nekog od narednih dana doći na red, zbegovi su dosad viđani samo pred tuđinskim konzulatima,: pasoš i vizu čovek nije dužan da ima, ličnu kartu mora da ima, na to ga obavezuje njegova rođena država i on bi, da kojim slučajem sluša moj savet, poslao poštom u SUP dve slike uz ono podataka što o sebi zna i zahtevao bi da mu policija u roku od 72 sata kući donese ili pošalje gotovu legitimaciju, ali ne, građanima je pružena još jedna prilika da ostanu lojalni i pokorni državi koja im pokazuje jedno od svojih hiljadu odvratnih lica.

18. maj 2008. | Ljubomir Živkov

Week 18

Susreti direktora Vajnog servisa sa simpatizerima i članovima LPP-a postali su tradicionalni, i sad se već ponavlja obrazac gde kao u drami o predodređenosti svako igra svoju ulogu: kad ugleda direktora čedinac padne u jarost i počne gorostasu da dobacuje, potonji kome je igra nametnuta redovno prekorači nužnu verbalnu odbranu. Stvar je doprla do ušiju samog Cara koji je apelovao na podanike da stvore Odbor za zaštitu Tijanića a na novinare da oko svoga kolege načine živi bedem kao one građanke oko Slobine kuće.

Zašto država ne plati nekolicini nas da budemo Tijanićevi duhohranitelji: a neki pravednik zausti da ukori lice pod zaštitom, grupa zapeva nešto u četiri glasa i time predupredi provokaciju na koju se štićenik u poslednje vreme nepogrešivo pecao.

Sloboda izražavanja doživela je prošle sedmice pun procvat: Čanku je e-mailom priprećeno da će biti ubijen, Tadiću i Đeliću presuda je izrečena plakatima, preko njihovih lica udaren je pečat DRŽAVNI NEPRIJATELJ, drugi deo diptiha je uputstvo kako postupiti sa njima: JEDAN JE PUNIŠA RAČIĆ. Tako potpisnici Sporazuma koji Car dosledno zove Solaninim postadoše i Hrvati, samim tim i ustaše, što je u navijačkim glavama а оdnedavno i njihovim cenj. familijama najbolje smišljena uvreda i dokaz o krivnji koju treba da plate životom.

Kompletan DSS kompletno se potresao zbog potpisivanja sporazuma sa mrskom Unijom u koju ćemo kako se Car zavetovao ući nevoljno za mnogo, mnogo godina. Božekov potpis podsetio ih je na Tajnu večeru posle koje su dušmani uhapsili Sina Božijeg: radi što pouzdanije identifikacije behu pilatovci angažovali Judu za kojeg se do prošle nedelje mislilo da je poljupcem izdao učitelja. According to DSS, Juda koji se kao i naš Tesla klonio fizičkog dodira prethodno je kod pečatoresca naručio štambilj i raspalio ga osumnjičenome posred čelenke, to je čuveni Judin pečat koji je u svečani istorijski opticaj pustio Andreja Mladenović, pet minuta docnije u verski zanos pao je ministar Lončar: sa prezirom odbacujemo Judin pečat, ali ne odbacujemo stan koji mi je Vlada dala za moje enormne zasluge. Proneo se bio glas da će ambasador Vladeta napustiti i Svetu stolilcu i Svetog oca koji se za njega emotivno vezao kao američki predsednik za Milana St. Protića ako se presveti DSS spajtaši sa radikalima, odonud je stigao demanti, ništa o tome Njegova ekselencija nije zucnula, dosad sam se pitao šta će nam ambasador u Vatikanu čijem vrhovniku neodustajno zabranjujemo pristup u Srbiju, mora biti da naša krtica u tamošnjim lagumima traga za Judinim pečatom, Caru je u međuvremenu sve gore, a niko se ne usuđuje da mu to kaže, ako Solanin sporazum nije palimpsest gde je ispod vidljivog teksta skrivena rečenica kojom se potpisnik odriče Kosova, onda Car ima priviđenja. O fotomontaži gde je lice kandidatkinje za gradonačelnicu spojeno sa telom prostitutke Car još ništa nije rekao: dvoumi se bi li u zaštitu uzeo podanice ili bi i ovog puta ostao na braniku slobodne štampe.

Slobodna pošta zamerila se teniserkama, štampala je marke sa njihovim fotografijama a primerci sa njihovim slikama ispadoše jeftiniji od onih na kojima je Nole! Ako smo svi u olimpijskom timu ima marke da budu sve po istoj ceni, a ako su pošti potrebne i jeftinije marke, eno joj fudbaleri! Miljenicama javnosti godi što su eto i poštanskim markama odvojene od smrtnika, manje nadarenih tenisera i sirotinje čija deca nisu imala priliku da se oprobaju u belom sportu, ali se kao pripadnice elite nanovo zalažu za rigoroznu, maovsku jednakost, šta je još bilo, šengenske vize od sutra će biti besplatne, so, dobijete li vizu prodali ste ar Svete zemlje, popunjavajući molbu za vizu neovlašćeno ste udarili Judin pečat.

4. maj 2008. | Ljubomir Živkov

Week 16-17

Boris Tadić nije se rukovao sa Hašimom Tačijemu u Njujorku. Da jeste, Kosovo bi bilo nezavisno: rukovao se samo sa predsednicima država koje je Srbija priznala, sa nekima i više puta, a Tači je u Ujedinjene nacije svratio kao privatnik i nije imao šanse da rukovanjem overi tisućljetnji albanski san. Znajući koliko Tadić voli da se pozdravlja kao košarkaši, premijer lažne države je pokušao sa give mi five, al je Tadić tvrda srca bio. Ugriumyi Koštuničin agitprop smislio je nekoliko sintagmi od kojih nam nema spasa, poštede ni utočišta: sporazum sa Evropskom unijom zove se namerno, grubo i netačno „Solanin pakt“, koalicija u kojoj je Liga socijaldemokrata Vojvodine ponajmanji partner pedantno se, činovnički, svaki put žigoše kao Čankova, koji Čanak samo što nije oteo našu Vojvodinu; ministar odbrane iz čijeg su sektora volšebno nestala tri rashodovana tenka svaki put je NATO MARINAC DRAGAN ŠUTANOVAC!

Ovu pošalicu smislio je Andrei Mladenovich, mladshii serzhant Krasnoi armii, i toliko mu se dopala da ju ponavlja kao mantru svog života; Velja Ilić neće Srbiju dati u đavolje ruke, Sotona će proći kao Tači u Savetu bezbednosti; Oli Ren je rekao da svak mora poštovati svog suseda, od čega je Koštunica pao u jarost veću od prosečne: znamo mi dobro na koga ciljaš, da Srbija jedina postane svoj sopstveni sused i da sama sebi naziva dobar dan, Vučić je u Svetom pismu pronašao meni nepoznat deo o Velikom petku kao danu „kad se najbolje vidi koliko ljudi teško žive i kako o njima niko ne brine“. Da je samohranu majku osmoro dece posetio Prvog maja verovatno bismo čuli: „Na praznik rada najbolje se vidi koliko ljudi teško žive!“; da mu se na gradonačelničkoj ruti našla šestog maja bilo bi: „Na Đurđevdan se najbolje se vidi da vi nemate ni drva za potpalu a kamoli jagnje! Znam da vam danas nije slava, ali i da jeste vi biste jeli neku poparu, mi radikali postaraćemo se da vašu slavu, Svetu Petku, dočekate kako dolikuje!“

U predvečerje najvećeg hrišćanskog praznika pravna država pokazala je svoje prečisto lice. Mreže zaplenjene od ribokradica, tri čamca i 26 bubnjeva potpalio je lično ministar ekologije g. Saša, sav alaski pribor bio je od prirodnog materijala tako da sama lomača nije izazvala nikakvo dodatno zagađenje.

Nekadašnjem rukovodiocu državne bezbednosti g. Markoviću sud je oprostio odavanje državne tajne. Jeste g. Marković tajnu odao, ali iz toga ne da nije proizišla nikakva šteta nego se to okrenulo baš na dobro, međutim se obelodanilo da ljubazni odavalac nije imao dozvolu za dva heklera, dva pištolja i snajper, pa će biti prevaspitavan sedam meseci ukoliko tehnički premijer ne bude našao zakonski osnov da gun-enthusiast bude pomilovan, jer ništa od tolikog arsenala nije korišćeno ni za šenlučenje a kamoli za krivolov i druge još grešnije svrhe. Razočarane što ih nije posetio Vuk Jeremić Burkina Faso i Republika Nauru priznale su Kosovo. U čast dolaska našeg ministra tamošnji osnovci pripremili su slet na čijem vrhuncu preko celog igrališta formiraju cifru 1244; džinovski balon se na Slaviji oteo centripetalnim silama i zaputio se ka Evropskoj uniji oličenoj u susednoj Rumuniji, ali mu je sinulo da bi tim gestom priznao Kosovo pa se iznad Kovina samoizduvao i spustio na banatski černozem.

27. april 2008. | Ljubomir Živkov

Week 15

Dočekasmo i taj dan. U našoj zemlji svečano je puštena u pogon proizvodnja pasoša na čijim koricama nema mrske Jugoslavije i mrske latinice, kruna sa grba primakla se odozdo, iz dubine našeg urođenog rojalizma, kao parket koji se pogidao posle poplave pridigla se do reči REPUBLIKA SRBIJA koje svojim asketizmom ponosno poručuju da nam niko i ne treba, latinica je do novog Ustava, koji je trijumfovao na Sajmu knjiga, bila ravnopravno pismo, sad smo i pasošem strancima podviknuli: dalje prste od nas. Zaposlite po jednog slavistu na svakom graničnom prelazu ako mislite da vam mi dođemo.

Država koja je leglo svakakve diskriminacije dvestotine i četiri pasoša podeliće kao počasne, šta je bilo 204. g. naše ili 204. g. pre nove ere, što Srbija tajanstveno slavi kroz počasne putovnice? Zna se samo da je sedmočlani tajanstveni žiri tragao za građanima izuzetne dobrote i požrtvovanosti, ispostavilo se da je takvih osoba dvesto četiri. Nije ni malo za ovo vreme gde povedeni za elitom građani svirepstvuiut svak u okviru svojih mogućnosti, bilo kako bilo, država nas i ovom bumaškom podstrekava na dobro: još možda nije kasno da iz nabujalog potoka spasete neplivača koji se budući pri tom još i u cokulama neoprezno oslonio na ogradu ćuprije oštećene kasetnim bombama NATO pakta. Ne treba da konkurišete za počasni pasoš: Bog sve vidi i sve javlja pobožnoj srpskoj vlasteli.

Da ne biste i u ovom grešnom pregledu milioniti put čuli imena naših političara, sada ćemo čuti vesti iz sveta, a sami ćete videti da je kod nas naravno posve drukčije. Ruunski ministar inostranih poslova dao je ostavku jer je građanin Rumunije štrajkujući u isto tako evropskoj Poljskoj umro, ministar je prekasno saznao za to, ali drži da ga i njegova neobaveštenost čini saodgovornim za tragičan ishod, kad kod nas umru dva štrajkača glađu, niko iz državne nomenklature ne smatra da nemio događaj pripada njegovom sektoru.

Karli del Ponte koja je ambasadorka u Argentini njen MIP zabranio je promociju knjige „Kad sam bila mlađan lovac ja“ a koja je promocija bila zakazana u Milanu, centru mode i automobilske industrije, pravo na slobodu govora njeni su joj glatko uskratili, ono što je u knjizi ne uklapa se u njeno ambasadorstvo i vsjo! Nama bi bilo prirodno da o trošku države doleti iz Buenost Ajresa i da Švajcarska plati salu, piće i hranu koju bi ljubitelji pisane reči obrstili za pet minuta, šta je još bilo, ništa, korejski premijer je svakog dana na poslu pre pola osam ujutro, neispavanim ministrima kaže da su on i oni sluge naroda, a nije pristojno da sluge ustaju posle gospodara.

Ličnost nedelje je sudija iz Bujanovca, silesiju lažnih uzbuna o podmetnutim bombama, paniku u svom sektoru ali i u zgradama gde rade novinari izazivao je sa iste kartice koju su mu policajci pronašli u kući, za tako bizaran i protivzakont hobi ispoljio je neobičnu štedljivost glede kupovine HALO kartica.

Šta bi sa onim malo poznatijim građaninom koji je poklonio mobilni pripadniku državne bezbednosti zaduženom bog te pita zašto da nad njime bdije? Kako šta?! Bio je dirnut privrženošću osobe koja ga je u stopu pratila, kao kućni takoreći mezimac. Jednom prilikom mu je u parku bacio mobilni, kad je pratilac otrčao i doneo stvar vlasniku ovaj ga je samo pogladio po kosi. Nećemo mu pomenuti ime jer u ovom „Retrovizoru“ nema nijednog domaćeg političara.

13. april 2008. | Ljubomir Živkov

The VOODOO PENIS

A Florida businessman was getting ready to go on a long business trip, so he thought he'd buy his wife something to keep her occupied. He went to a sex shop and explained his situation. The man there said, 'Well, I don't know that I have anything that will keep her occupied for so many weeks, except...the Voodoo Penis!' The husband said 'The what'? The man repeated 'The Voodoo Penis' and pulled out what seemed to be an ordinary dildo. The husband laughed, and said, 'It looks like a dildo!' The man then pointed to the door and said, 'Voodoo Penis, door!' The penis rose out of its box, darted over to the door and started pounding the keyhole. The whole door shook wildly with vibrations, so much that a crack began to form down the middle. Then the man said 'Voodoo Penis, return to box!' and the penis stopped and returned to the box. The husband bought it. He took it home to his wife, And after the husband had been gone a few days, the wife remembered the Voodoo Penis. She undressed, opened the box and said 'Voodoo Penis, my crotch.' The penis shot to her crotch. It was absolutely incredible. After three mind shattering orgasms, she became very exhausted and decided she'd had enough. She tried to pull it out, but it was stuck. Her husband had neglected to tell her how to turn it off. So she put her clothes on, got in her car and started for the hospital. On the way, another incredibly intense orgasm made her swerve all over the road. A police officer saw this and immediately pulled her over. He asked for her license, and then asked how much she'd had to drink. Gasping and twitching, the woman said 'I haven't had anything to drink officer. You see, I've got this Voodoo Penis thing stuck in my crotch and it won't stop screwing me...' The officer looked at her for a second, shook his head and replied, 'Yeah right...Voodoo Penis, my ass...!' The rest, as they say, is history

Week 14

Ko kaže da Hag gleda kroz prste Hrvatima i Bošnjacima? Međunarodni sud oslobodio je građanina Srbije Ramuša Haradinaja i kako sad Koštunica da isporuči Mladića – sud bi penzionisanog generala pustio na slobodu kao i Haradinaja! A Koštunica bi smanjio ionako neznatne šanse DSS-a da na izborima pređe dušmanski cenzus.

Srbima koji na Kosovu ostanu bez posla sleduje plata iz Beograda, onima koji su otpušteni zato što su otpušteni, onima koji štrajkuju zato što štrajkuju! Čuo sam mnogog siromaha ovde kako škrguće zubima govoreći da sada imamo profesionalne Srbe koji jedva čekaju da ništa ne rade, ovo što im se odovud šalje jedni razumeju kao nadnicu za strah, drugi kao naknadu za odvojeni život: ostajte ondje, sunce ovog neba neće vas grijati ko što tamo grije, da, Hrvartska je uvela vize za građane Kosova i čovek ne zna šta da misli: mi možemo na more i na Zagrebački velesajam bez vize, stanovnicima Kosova, ravnopravnim građanima jedinstvene Srbije treba viza, s jedne strane smo povlašćeni, a opet, viza za Kosovo nije li način da se lažna država Kosovo još jedared prizna i takoreći overi?

Lažna država je sintagma nedelje, članu DSS-a koji bi ne bi ove reči izgovorio bar dvaput dnevno osušila bi se ruka, ali nezavisno Kosovo nije jedina stvar koja je lažna, bivši ministar Bubalo o Borisu Tadiću govori kao o lažnoj državi Kosovu: „Navodno žaljenje koje sada izražava Boris Tadić je lažno“, em je navodno, em je lažno, predsednik dakle laže, ko zna nije li i sam lažan?! E zbog ovakvih situacija bilo bi dobro da su predsednik Republike i predsednik Vlade odustali od rukovođenja partijama u onaj mah kad su stali jedan na čelo države drugi na čelo Vlade, pa kad neko nipodaštava šefa suparničke partije da ne vređa i najvišeg državnog rukovodioca! Ustav doduše jasno kaže da su dve javne funkcije nespojive, ali predsednik i premijer taj član Ustava mučki... muški gaze, dok ga je Milošević formalno uvažavao zamrzavši funkciju predsednika SPS-a. Da su se Tadić i Koštunica pokorili Ustavu ne bi se desilo da Bubalo iz partijske netrpeljivosti uvredi osobu koja je ne samo moj nego je i njegov Predsednik!

I za Koštunicu bi bilo bolje da je poštovao Ustav: kad neki stručnjak ustvrdi da DSS neće ući u Skupštinu ni uz pomoć Velje Ilića on nehotice govori nepohvalno i o predsedniku padnute doduše Vlade, jer je iz uboge strančice (koja je pre deceniju i po služila za prituljeno lokalno srbovanje) velikan potekao.

TV pretplata poskupeće na 387 dinara, bebu moramo ljuljati bez obzira što je vanbračna. Aleksandar Vučić koji je na prošlim izborima hteo da nas osvoji ranim ustajanjem radi ličnog, svojeručnog pranja gradskih autobusa te je u jednom periodu ustajao u deset uveče, sada je zaigrao na kartu nejači i obećava obdaništa na svakom koraku: dok lanac jaslica ne bude pušten u svečani pogon najmlađi naraštaj biće volonterski čuvan u Magistratu iz kojeg će radikali dobrovoljno da se isele kao štu su se dobrovoljno i uselili.

Obdaništance „Vučić“, dobro zvuči.

6. april 2008. | Ljubomir Živkov

Week 13

Komanda stana odobrila je vanredno petodnevno odsustvo generalu Pavkoviću s tim da u domaji bude pod dvadesetčetvoročasovnim elektronskim nadzorom, naša država je tonom netom oslobođene kolonije rekla da mi tako šta nemamo, kako nemamo, a Veliki brat? Osoba koja je bila Miloševićev i Koštuničin načelnik generalštaba unela bi nešto vojničke discipline u neradnički ambijent gde negližirani žitelji besomučno padaju po foteljama, trosedima i kojekvim taburetima.

Pretpostavljam da će i general na zborno mesto odleteti avionom sprske vlade, kako smrtnici u običnom zrakoplovu ne bi zurili u njega i nagađali da li farba kosu. Vlada je, ne morate mi verovati, po suspendovanog plivača poslala svoj lični avion da ga što pre doveze ne bi li ga premijer što pre video - ono što koštunićanci shvataju kao reklamu za njih nikad nije skupo. Ko je smeo da kaže: neka mali dođe redovnim avionom ili neka prati takmičenje do kraja!? Onome ko bi se usprotivio rasipništvu, javnom precenjivanju jednog nedovoljno promišljenog mladalačkog gesta rodoljupci bi rekli: a, ti ne voliš Kosovo, mali stavio karijeru na kocku, a mi da škrtarimo sa kerozinom, pilotskim dnevnicama, aerodromskim taksama, po šampiona ima da lete najlepše stjuardese kojima Vlada raspolaže, dajte smesta na uvid njihove estetske karte.

Tadiću bi malo što je podanicama predočio imovinsku kartu, pokazaće nam đačke knjižice, svoje vežbanke iz osnovne škole, karakteristiku iz JNA, zasad je našao samo zdravstveni karton i pokazao nam ga, lepo, zdravlje je najveće bogatstvo, ali zar ne bi, ako ćemo već biti indiskretni, jer je o javnom interesu reč, trebalo i sve poslanike, premijera, članove vlade, a naročito savetnike podvrgnuti i testu inteligencije?

Tomislav Nikolić umesto imovinske karte potura porodično stablo, nemam biznis, nemam fabrike, nemam multinacionalnu kompaniju, imam jednu ženu, dva sina, tri unuka, dobro, a šta bi sa stanom koji ste dobili kao profesionalni i doživotni narodni poslanik, imam kako rekoh dva pašenoga, dve šurnjaje, kazan za pečenje rakije, ali on je pokretan, kao uostalom i šurnjaje.

Za gradonačelnika Beograda se kandidovao i Aleksandar Popović, japi na privremenom radu u DSS-u, to mu nije rđav potez, jer prema mojim istraživanjima, koja možda i nisu uzor nepristrasnosti, Demokratska stranka Srbije neće preći cenzus, Srbija će se napokon odmoriti i oporaviti od Koštunice iako je on radi spasa Kosova voljan da bude na našem čelu dok je živ; njegovim fijaskom na izborima biće pogođena i njegova lična imela zvana Samardžić, mada, kad promislim, birači su Koštunici odavno okrenuli leđa, on opstaje zahvaljujući drugim političarima koji mu se dive, kao on Miloševiću (Tadić govori „vlastan“): nije, dakle, Koštunica kriv, nije on jedini koje se dočepao kormila i ne pušta ga iako za naviganje nema ni talenta ni matrikulu.

30. mart 2008. | Ljubomir Živkov

Svašta, baš

Prodaje kuću i gošću na eBay

Američki milijarder Majkl Graso stavio je na aukcijsku prodaju na sajtu eBay svoju vilu u Las Vegasu zajedno sa manekenkom koja u njoj živi kao gost, automobilima i mobilnim telefonom sa brojevima svojih kontakata u gradu kocke.
Početna cena vile, koja će se prodavati putem Interneta, je 800.000 dolara.

Manekenka, stara 22 godine, koja živi u kući već dve godine kao Grasova gošća, obavezala se da će kupca upoznati sa svojim društvom - od koleginica manekenki do poznatih ličnosti u gradu.
"Paket nudi kompletan životni stil koji je prepoznatljiv za Las Vegas", garantuje Graso koji je odlučio da se preseli na Karibe.

Predebeo za zatvor

Jedan italijanski mafijaš izbegao je izdržavanje zatvorske kazne zato što je suviše debeo, javljaju agencije.

Italijan Salvatore Feranti, optužen da je pripadnik mafije, težak je oko 210 kilograma. Pošto je priznao krivicu, Feranti je osuđen na zatvorsku kaznu.
Kada je trebalo da se javi na izdržavanje kazne, ispostavilo se da ni jedan zatvor ne želi da ga primi.
Prvi zatvor u kom je trebalo da izdržava kaznu nije raspolagao krevetom koji bi mogao da izdrži njegovu težinu. U drugim ustanovama, čuvari su se usprotivili njegovom smeštaju, žaleći se da će morati da ga svlače i oblače.

Potraga za hipnotizerom

Italijanska policija ovih dana ima pune ruke posla. Na ulicama Ankone pojavio se pljačkaš, ali ne bilo kakav: ovaj se razlikuje od ostalih po tome što svoje žrtve prvo hipnotiše pa potom opljačka!

Nedavno je italijanska policija objavila snimak sredovečnog muškarca kako se u supermarketu, dok oko njega prolaze ljudi, naginje ka kasirki, nešto joj govori nakon čega mu ona daje novac iz kase a on odlazi nasmejan.

Snimljena pljačka je samo jedna u nizu koje su se dogodile, a poslednje čega se opljačkani sećaju jeste kako im isti čovek govori da ga pogledaju u oči!
Nakon "gledanja" jedino što vide je prazna kasa, a ostalog se ne sećaju. Ova poslednja, snimljena pljačka, dogodila se u Ankoni gde je ukrao 800 evra.

Week 12

Plivački šampion Čavić vratio se u Beograd pre nego što je planirao, nakon pobede obukao je majicu sa natpisom „Kosovo je Srbija“, neko se odmah našao, domaći izdajnik ili neki slavista, da ćiriličnu rečenicu, ovu poruku takoreći lične prirode, prevede disciplinskoj komisiji koja je ne časeći časa šampiona suspendovala, tako da u trci na sto metara neće ni plivati.

Rekao bih da se momak gorko pokajao, ali natrag ne može, vino koje si usuo u vodu ne možeš isuti. Na aerodromu „Nikola Tesla“ sačekalo ga je stotinak rodoljubaca u majicima istim onakvim kakva je njemu izašla na nos, a što njih ne košta ništa pošto nisu nikakvi plivači. Oni usavršavaju rodoljublje, disciplinu za koju ne postoji ni olimpijada ni svetsko prvenstvo - svoje umeće ispolje tako što odu na aerodrom. Gde suspendovanom evropskom prvaku samo stanu na muku jer bi on svoj preskupo plaćeni šenluk što pre da zaboravi a oni ga barjacima podsećaju da je ne pomogavši nikome osim političarima sebi naneo štetu. Sačekalo ga je mnoštvo ljudi sa partijskim znamenjima DSS-a, ti si sada naš, mi te primamo kad su te zle čike oterale, šampion je odrešito rekao da ne pripada nijednoj partiji i da ga politika ne zanima, ali nije mogao kući nego je morao da otrpi zlatosanje Koštunice, koji nam je pre neki dan održao besplatan javni čas iz logike i objasnio da termin samoizolacija ne postoji u političkom i pravnom rečniku! Ne može jedna država učiniti sve da propadne, pa makar on bio na njenom čelu, samoizolovati se, reče, može samo pojedinac, država nikada, i gle, upravo je on prvi primio pojedinca koji se zahvaljujući njegovoj retorici i politici samoizolovao!

U ponedeljak će kod Tadića, i jedan i drugi glavešina primaju ga kao šampiona, ali i zato što je lično nagraisao za opštu stvar. Nehotice je bacio senku na tenisere koji pobeđuju, nose našu zastavu, ali nisu za Kosovo nastradali koliko Čavić...

Kad bismo hteli da izvučemo pouku, pošto je Čavić svoju izvukao, shvatili bismo da će zajapurenost Koštunice i Samardžića uvek plaćati pojedinci, nikad njih dvojica.

A za njih dvojicu Kosovo je jedino političko uporište: za Koštunicu glasa nekoliko procenata, za Samardžića nije glasao niko, Samardžić je lični dar Koštunice srpskom rodu!

Poklonjeni je kao pijani šeik izjavio da će srpski policajci koji štrajkuju dobijati punu platu za svoj kako širokoruki reče „rad“, kakav rad kad demonstrativno ne rade, pa to je rad, za našu stvar!

Usud oskudevanja porodice Tadić nastavlja se, u biografiji predsednikovoj stoji da njegovi roditelji kad je on bilo mali nisu ništa imali, osim hrastovih kolica sa drvenim točkovima u kojima je maleni Boris truckan što po Baščaršiji što po dorćolskoj isto turskoj kaldrmi, u imovinskoj karti mu stoji da nema nikakvu pokretnu ni nepokretnu imovinu, tako sam ja sa šest hektara zemlje i škodom prvi put bogatiji od šefa države.

23. mart 2008. | Ljubomir Živkov

Week 11

Srbija ima novog disidenta, profesora Koštunicu, čijim snovima je, ah, tako malo falilo da postanu ne puka stvarnost ili budućnost nego upravo večnost: da smo tužili države koje su priznale Kosovo parnica bi se vodila nekoliko stoleća, Kosovo bi katastarski bilo naše.

Naš zet Tomas Flajner voljan je da ostatak života posveti pisanju tih tužbi, to je zet, kome je tazbina na prvom mestu, a ne Ajnštajn kome je sve bilo relativno.

Disidentu je kao pravom sinu Šumadije najvažnije gde geometar zabode sinor, arhetip međe živi u njemu uprkos silesiji paragrafa koje je pročitao a neke u naponu pravničke snage i lično sročio: teritorija je jedino važna, gumno je svetinja, ljudi su od praha stvoreni i u prah će se vratiti, lekovi upućeni u Gračanicu ako stignu stignu, ako ne nikom ništa, ne priznajemo kosovsku agenciju za lekove makar to u našoj bolnici dovelo do izvesnog pomora. Razočaran lakomošću većine ministara na evropske džidžamidže i odsustvom parničarskog žara disident je jedva smogao snage da položi venac na mesto Đinđićeve pogibije, čudo te nije ovo poverio Andreji Mladenoviću, možda bi tako i postupio da vseznaika nije morala na sud, Andrijušu je Čeda tužio za uvredu. Tuženi se, kao pravi izdanak narodnjačke partije branio besmrtnom frazom večnovrdajućeg srbijanstva „pitam, ne vređam“, Andrejka se samo naglas i javno pitao da nije i Čeda pomalo bio upetljan u Đinđićevo ubistvo, hteo je, kaže, da retorskim pitanjem alarmira nadležne, a alarmirao je samog Čedu.

Hoće li sud biti brz kao u slučaju novosadskog antifašiste optuženog da je uvredio nekoliko crkvenih glavešina? Uvredilac bi se možda i provukao sa uslovnom kaznom da je sudija bio neznabožac ili pripadnik kakve sekte, kao krštena duša sudija je prema vlastitom svedočenju i sam propatio, pa će antifašista imati da se isprsi sa sto hiljada dinara! Bih li ja, kao takođe krštena duša, mogao umesto osuđenog Petkova da se izvinim vladikama i naročito sudiji, rabu Božijem Bošnjaku, pa da se popohulnik provuče sa jedno osamdeset očenaša i pedeset zdravomarija - kako se Đelić izvinio Crnoj Gori za blebet savetnika Simića?

U jednoj od Švejkovih priča pominje se ubica koga su vodili na gubilište: odgrizao je nos čuvaru, rekao da se ne kaje a loše se izrazio i o Njegovom Veličanstvu Caru: čuvši reči o Caru jedan sudija je poludeo, i sad ga drže pod ključem da ta uvreda ne bi dospela u javnost.

Građanin Kertes pušten je iz pritvorske jedinice, jeste se zuckalo da je po nalogu despot Slobodana iz zemlje izneo šezdeset miliona evra, ali corpus delicti nije nađen, nema leša, nema zločina, konstatovan je puki nestanak, a čak i da je blago pronađeno, zašto iskaljivati gnev na kuriru?

Udovice članova zemunskog klana ištu osam i po miliona odštete za kuću u Šilerovoj koju je vlast, protivno mom svetonazoru a možda i protivno pozitivnom pravu, srušila.

Zaista, država ovoliko bolećiva i darežljiva prema četnicima i prema osumnjičenima za ratne zločine zašto da prema pravnim naslednicama prestupnika ispadne takva maćeha! Da sam udovica tražio bih izuzeća sudija kojima komunisti nisu oduzeli kuću, tek kad bi se predmet našao pred sudijom koji je i lično pogođen, kao krštena duša koju boli klerogrđe, presuda bi bila i ljudski utemeljena.

16. mart 2008. | Ljubomir Živkov

Week 10

Vlada Srbije ukinula je vize Rusima, zašto im ne platimo i put, prošlo je kroz glavu svakom dobrom Srbinu, zaista, ako ne možemo da im svima ponudimo besplatan boravak, putne troškove smo vala mogli da im pokrijemo. Kosovski dug plaćamo mi, kad bismo prestali to bi bilo kao da i Beograd priznaje nezavisno Kosovo - moramo samo voditi računa da srce Srbije nikad ne razdužimo u potpunosti.

Vladi je Dinkić, kako to Velja lepo reče, iščupao srce i nije dalje mogla, premijer je svečano obznanio njen kraj, ne pad, ne ostavku, nego baš kraj, sve što je lijepo ima kraj, dirnuti što se zavisnik dragovoljno ma i samo privremeno odrekao svog fetiša, ministri i novinari su Koštuničinu prividnu abdikaciju (u korist budućeg sebe) nahvalili kao bog zna kako časnu i uzvišenu, odstupnik pak koristi i takozvani kraj vlade da pučanstvu u njegovo još neiščupano srce usadi budući izborni slogan DSS-a: „Sve stranke imaju jedinstven stav o EU – sve hoće u EU, ali su razlike da li sa Kosovom ili bez njega.“ Bi li se ovaj naoko istinit i za ulenjene umove privlačan stav mogao posuvratiti: sve stranke Kosovo vide kao deo Srbije, samo bi neke stranke da Srbija uđe u Evropsku uniju, a tri stranke ne bi!

Mogu da zamislim i pitanje koje bi DSS predložio da je došlo do referenduma o tome jesmo li za povezivanje sa Evropom: „Jeste li za to da radi obećanog vrapca na grani pljunemo u lice kosovskim mučenicima, caru Lazaru, Kosovkoj Devojki, da se odreknemo sebe i Slobe Samardžića, koji je bio srce naše Vlade!“

Seća li se neko Ratka Mladića? O generalu niko u EU ne sme da pisne, dapače, Koštunica sad njima podvikuje: dok nam ne izručite Kosovo, nema govora o tome da se pridružite Srbiji, ugledajte se na Ruse koji su od prošle nedelje na našoj beloj listi!“

Karla del Ponte napisala je autobiografiju „Kad sam bila mlađan lovac ja“, tako nekako, „Lov, ja i ratni zločinci“, Rasim Ljajić kaže da se u knjizi otkrivaju ultratajne metode koje samo što nisu dovele do Mladićevog hapšenja, a koje nam sada, naravno, neće biti ni od kakve vajde: kad, budući bude pomno proučio „Zapiski ohotnika“ – biće Mladić još nedostupniji.

MUP je Ženama u crnom zabranio da povodom Osmog marta prošetaju Beogradom, javni saobraćaj ne sme da trpi, radnici ne smeju da kasne ni na posao ni kući nakon napornog dana, osim toga, Osmi mart je Dan žena, a ne Dan žena u crnom; tajanstveni rodoljupci na lokaciji nepoznatoj organima gonjenja i bez sanitarne dozvole svake bogovetne noći mese lebac i nude ga besplatno ispred pekara somborskih Albanaca, ne zna čovek kome bi se pre divio, dobročiniteljima ili dobroprimaocima, članovi nevladinih organizacija i sam gradonačelnik napokon su džumle fruštukovali u jednoj od sabotiranih pekara. Očekuje se da velikosrbi i velikopekari uzvrate udarac, da se koliko sutra ujutro pojave sa bogatijim asortimanom, a ne sa suvim hlebom: izvolite vruće piroške, ovo nam je prazan burek, ovaj je sa sirom, s jabukama nema više, sutra će ga biti, ovde se upisuju porudžbine, da vidimo, trideset šestoro građana bi rol-viršle, većina bi kapričozu, porodičnu, vi šta biste od ovoga danas, žužu, evo, kod nas ne ide na meru, kolko vam stane u ceger nek vam je nazdravlje!

10. mart 2008. | Ljubomir Živkov

Week 09

Koštuničin primalni krik "ima li neko da nije sa Kosova" prodro je kroz zidine CZ-a do srca štićenika ove ustanove kojima je već bilo odsvirano povečerje. Zvezdan Jovanović, snajperist, radije bi bio na Kosovu pod oružjem nego goloruk u ćeliji, i gospodin Legija predlaže da ga se pusti na jedno osam dana. Prvog dana okupio bi, kaže, crvene beretke, u narednih nedelju dana sredio bi stvari na Kosovu. Verovatno je gledao film „48 sati“ gde Nik Nolti na revers dobija robijaša (kojeg igra Edi Marfi) da bi uz pomoć osuđenika stao za vrat nekim njegovim kolegama.

Kao oficir elitne policijskovojne jedinice Legija bi sam sebe uzeo na revers, nakon prisajedinjenja Kosova matici dobrovoljno bi se prisajedinio CZ-u, a država ako ga unapredi u čin general-majora unapredi, ako ne - nikom ništa.

Ministarstvo unutrašnjih poslova kojim je rukovodila pripadnica lepšeg pola prevazišlo je sebe u neprotivljenju zlu nasiljem. Jesu bile polupane i poharane radnje, zapaljene su nekolike ambasade i jedan mladić, policiju su svejedno nahvalili blagodarni DSS, Koštunica a samim tim i Savet za nacionalnu bezbednost. Da li su hvalospevi dovoljni, pitao sam se. Nijedno unapređenje, nijedan orden nijedan novi general! Državna sekretarka Mira međutim veli da su i ministarstvo i sama policija zadovoljni pohvalama Saveta: zadovoljstvo i samozadovoljstvo su, dakle, obostrani, takoreći dvosmerni, kao što je dvosmerna bila sad već uveliko zaboravljena saradnja sa Haškim sudom.

Omladina DSS-a dala je da se trošku partije izliju bedževi „Kosovo je Srbija“, Koštunica je poput deveruše koja svatove kiti ruzmarinom vlastoručno odlikovao prolaznike u Knez Mihailovoj. Kićenje je otpočeto simbolično u 12:44 ispred „Ruskog cara“; ovo drugo zar nije još mnogo simboličnije! Ruski car zna se šta je, dok 12:44 lako može da se shvati kao petnaest do jedan. Protivu počinilaca ipak nedoličnih dela pljačke i paljevine podnesene su četrdeset četiri prijave, zašto ne i ovde 1244?!

Speaking of Russian Tsar, u prošli ponedeljak pohodio nas je baćuška Medvedev. Od radosti što je sa nama, vlast je blokirala Beograd i širu okolinu, da li se ruska delegacija razvila u strelce, ili se nije znalo šta će gosti iznenada poželeti da posete i kupe, tek, život je u Beogradu zamro dok Ruse nismo ispratili, nadam se da su poruku shvatili: pustili smo da bude zapaljena dušmanska ambasada, za šta smo policiju nahvalili na sva usta, a vas, premda nema ni najmanje naznake da bi neki atentator želeo da isprazni šaržer u vašem bratskom i pravoslavnom pravcu, vas smo čuvali kao da stanovništvo Beograda ni o čem drugom ne sanja nego samo kako da dođe glave kompletnoj ruskoj delegaciji!

Pesnik Bakarec koji je prekoračio nužnu odbranu štiteć Vođu za šta je kažnjen sa dvesta hiljada dinara veli da te pare nema, što je kamen' v ogorod DSS-a, a i da ih ima ne bi ih dao oklevetanom Bebi Popoviću, robija mu se čini kao najprihvatljivije rešenje; Davinić je dočekao svojih pet minuta, eh, da nam je sad izraelski satelit, da snimimo sve što će na Kosovu da se desi; Dinkić upozorava da bi inače pravedna borba za Kosovo, budemo li sa svima zaoštravali i budemo li kosovski dug pokrivali kao da smo pijani milijarder, mogla prerasti u kolektivno ludilo, za šta mu je iz žarišta epidemije uzvraćeno da na njega tj. Dinkića ne treba ni trošiti vreme jer ne razume Kosovo! Zasad imamo ministarstvo za KiM, na pisanju tužbi protiv država koje su priznale njegovu nezavisnost radiće desetine hiljada ljudi, imaćemo katedru za Kosovo, ali da bi bilo shvaćeno, mora Kosovo postati i poseban predmet u školi, kao veronauka, samo što neće biti fakultativan. Već za osam godina imaćemo pokolenje koje će Kosovo razumeti kao što ga razume ministar Lončar koji prednjači u ljubavi i izdašnosti prema kolevci.

Boris I Osvajač, koji je u kampanji hteo da osvoji Evropu deluje kao skaut koji se na logorovanju, daleko od tate, mame i drvenih kolica, privio uz prekaljenog instuktora; i on i Đelić sve su privrženiji neprikosvnovenom vođi koji kao se, kao seljak koji je dobio premiju, oštri da tuži ceo svet.

2. mart 2008. | Ljubomir Živkov

Moja Jagoda

Zaboravio sam juče nešto da ti kažem. Ne znam kako, al nisam ti rekao, teo sam, al nisam. Primetio sam da se rode ne vraćaju u naš kraj. Proleće je, vreme je za rode, a nji nema. Znaš Jagoda, od kad si ti otišla, ja sam se bavio malo rodama. One su čudne zivotinjke, Jagoda. Kad su one otišle, i neće da se vrate, to je upozorenje da je u našem selu nešto loše. Rode su čudna bića, one izaberu jednog partnera. Sa njim žive, izrode mlade, prave zajedno gnezdo, putuju, i ako slučajno, a to nije retkost, neko od partnera ugine ili strada tokom tih selidbi, rode ne traže drugog. Rode, moja Jagoda, ostanu same i tuguju, tuguju za svojim partnerom. I bez obzira kolika je ta tuga, one lete, i trpe. Trpe moja Jagoda.
Jagoda. Ja računam da je tebi sada tamo bolje. Svako ide tamo gde misli da će mu biti bolje. I rode su sigurno tamo gde im je bolje. Di su rode, tu je dobro. Rode, draga moja Jagoda, kad im neko otme stan ili kad im udje tamo gde je njima dobro, one se tuku do krvi, ne daju. I ljudi idu tamo gde im je dobro. Ja sam sinoć, ti bi rekla, zaludan poso radio, ali ja kažem, nadam se. Došli su neki ljudi , neko ce doći, i rode valjda, ovako više ne može, propadosmo.
Nisam ti danas došao. Roda još nema. I znaš, možda ja o rodama ne znam dovoljno, ali nisam ni o tebi znao dovoljno. I ti si otišla. Ne zameram ti, odlazak ti ne zameram. Ti znaš šta ja tebi zameram. Ove godine smo zaboravljeni. Roda nema, ni bog ga ne vidi.
Gledam nebo, nebo gleda mene, nema ih. I ljudi odlaze. Mnogi su se preselili ovde, na groblje a neki su otišli, ko zna gde. Bojim se da ću da ostanem sam. A zamisli, odjednom počeli da dolaze neki ljudi. Pa dolaze, prolaze, planiraju nešto. Ja sam pomislio da bi i ti mogla tako iznenada da se pojaviš. I onako celo selo priča da nisi umrla nego da si me napustila. Ma pusti selo, nek priča šta oće. Znam ja da ti mene nikad ne bi mogla da napustiš. Jagoda, ja sam tebe sahranio, al voleo bi da si živa i zdrava. I da se tako iznenada odnekle pojaviš, pa da mi se nasmeješ. Kad bi ti došla sve bi procvetalo. I ja i Baranda. … Pa da.
I znaš šta. Kao slepac, gleda a nevidi. Tako i ja, tek sad sam shvatio, tolke godine živim u Barandi, oko mene zemlja, pred kućom i blato a ja tek sad svatam. Još kad sam bio mali, video sam da rane, kad ih ne operem vodom nego na njima ostane blato, brže zacele. Ovo je lekovita zemlja. Odneću ovu zemlju u Beograd da je oni vide, nek ispitaju. Možda će i da se smeju, uvek su se i smejali, nek se smeju i sad, ... pa da. Izvini, uzeo sam ovaj tvoj lonac, lepi, iz Italije, što si ga donela. E, kako si samo bila radosna kad je trebalo da ideš u Italiju, na tih sedam dana. Kako si sijala od sreće pre nego što si otputovala. A onda, kad si se vratila sve je krenulo naopako. Sećas se.
E, moja Jagoda. Sve bi da učinim, ali ne znam kako tebi da pošaljem poruku. Još ne znam kako, moja Jagoda. Jagoda, ja te molim da me slučajno ne odgovaraš. Niko živi ne vidi kakva nam se nesreća sprema. A de ima selo bez roda, de ima. Pa nigde. Idem, ljudima objašnjavam, čekam priliku pa im onda kažem, sve im objasnim, niko neće, niko se ne obazire. E, onda sam odlučio, sad cu da udarim na sva zvona. Pa sam polepio plakate, objaviću i u novinama, celom svetu, ko god želi da čuje i da vidi, da je naše selo ostalo bez roda, da nema ni jedne jedine a selo Cakule je puno roda. Moraću da odem i do nji, da pitam, da li su naše rode kod nji otišle. Eto, sad sve znaš. Nemoj da me zadrzavaš. Molim te, nemoj da me sprecavaš. E sad, da ti objasnim. Jedno vreme ti neću dolaziti, dok ovo ne rešim. Moram tako. Jagoda, ja imam samo dve ljubavi. Tebe i Barandu. Tebe sam izgubio. Ako izgubim i Barandu onda mi ne vredi živeti. Ako umrem, kako ću da te volim. Zato te molim da me ne sprečavaš. Moram ovo da rešim, kako ću, ne znam al moram da pokušam. Ajde, oprosti. Bolje, ćuti, ćuti.
Neke stvari se pričaju noću, nisu za dan. Noću se muke otvaraju lakše. Tako ću ti i ja, moja Jagoda, reći šta sam načuo. Seoske babe pričaju da si išla u Opovo kod doktora i da si bila u drugom stanju a da posle više nisi bila u drugom stanju. Pričaju ..., pričaju ..., pričaju. Kad bi se zidovi otvorili i njiove tajne osvetlile sve bi se treslo od onog što kriju i čega se plaše. Svoja dvorišta i kuće da gledate a moju Jagodu da ostavite na miru, kažem ja sebi. Tako ja kažem. Tako kažem.
Jagoda. E sad, jos i ovo oću da ti kažem. Nekada sam bio tvoj muž a bio sam još i ućitelj Milenko. Sada znam, zasigurno, da nisam više tvoj muž a nisam više ni učitelj. Sad sam samo Milenko. Možda je i to previše. Svuda sam te tražio. Dugo i uporno. Kada sam na kraju shvatio da te neću naći onda sam te ovde sahranio. U školu sam od sramote, što me nije bilo, nisam ni vraćao a sad čujem da nema ni dovoljno djaka za moj novi razred. Ne idem da pitam. Pisma sam ti pisao i ostavljao, tu, na grobu, kasnije ih nisam nalazio. Ne znam. Možda ih je vetar oduvao, možda je neko uzeo, sad puno ljudi dolazi u Barandu. A možda ti je neko i preneo. Tetka Ruža, koja često dolazi na groblje, nikad mi o tome ništa nije rekla.
Jagoda. Čitam tvoje ime na krstu a pored vidim moje prezime. To prezime više nikome nije potrebno. Ti si samo Jagoda, ja sam samo Milenko, nismo više Miletin. Pa, da. Ipak, probaću još nešto. Probaću, da ćutim. Možda ćeš me čuti. I, više ti neću dolaziti.

Najjeftiniji auto na svetu

Znao sam da će, ali nisam znao kad će. I eto. Pojavio se. Nano. Idealna stvar za tržište Srbije. Nov automobil. Cena. 1750 eura. Da, novo a skoro džabe.
Izvesni Ratan N. Tata, širom sveta poznati proizvođač automobila iz Indije predstavio je svoje jeftino čedo očima i tankim džepovima.

Automobil je namenjen prevozu četiri osobe a dimenzije su mu 3100x1500x1600 mm. Nano je konstruisan na način da unutrašnjost pruža ekstremno visoku udobnost, a što je između ostalog dobijeno i pomeranjem točkova u uglove karoserije. Iz tog razloga možete zaboraviti priču o velikom prtljažniku.

Nano pokreće dvocilindrični benzinski motor od 623 ccm i snage 33 KS, sa direktnim ubrizgavanjem goriva. Snaga motora prenosi se na zadnje točkove. Koliko god vam Nano izgledao nesiguran, on zadovoljava sve sigurnosne standarde. Karoserija posjeduje zone gužvanja, sigurnosne pojaseve, čvrsta sedišta itd. U ponudi na tržištu bit će verzije standard i deluxe. Dizajn potpisuje talijanski Institute of Development in Automotive Engineering.

Nano će biti dostupan samo na tržištu Indije, Afrike, Latinske Amerike i Istočne Europe što naravno neće biti prepreka da se uskoro pojavi na na našim pijacama automobila, kod već dobro uvežbanih majstora prodaje.
P.S. Ko voli nek izvoli. Možda sam skeptičan, ali ja ipak neću.

Mi volimo pivo (DIREKTORI)

Kada pijem pivo ponosito stojim,
posle svake flaše prestajem da brojim,
Lekar mi je rekao da prestanem da pijem,
ma nisam mogo da se smirim..počeh da ga bijem.

Piću pivo i na nebu jer to je divota,
biću veran pivu do kraja života,
Sveti Petre eto mene skoro ću ti doći,
siđi dole, sačekaj me, peške neću moći.

Jetra mi je propala
Imam čir na crevu
Kamen je na bubregu
Jebem li mu kevu

U ekipi mojoj isto dripci ko ja,
Prodali bi kevu za gajbu piva,
Pamet će izgubiti u ječmu i u hmelju,
ali ipak oni složno pevaju.....

...MI VOLIMO PIVO I PIVO VOLI NAS!

?