Week 13

Komanda stana odobrila je vanredno petodnevno odsustvo generalu Pavkoviću s tim da u domaji bude pod dvadesetčetvoročasovnim elektronskim nadzorom, naša država je tonom netom oslobođene kolonije rekla da mi tako šta nemamo, kako nemamo, a Veliki brat? Osoba koja je bila Miloševićev i Koštuničin načelnik generalštaba unela bi nešto vojničke discipline u neradnički ambijent gde negližirani žitelji besomučno padaju po foteljama, trosedima i kojekvim taburetima.

Pretpostavljam da će i general na zborno mesto odleteti avionom sprske vlade, kako smrtnici u običnom zrakoplovu ne bi zurili u njega i nagađali da li farba kosu. Vlada je, ne morate mi verovati, po suspendovanog plivača poslala svoj lični avion da ga što pre doveze ne bi li ga premijer što pre video - ono što koštunićanci shvataju kao reklamu za njih nikad nije skupo. Ko je smeo da kaže: neka mali dođe redovnim avionom ili neka prati takmičenje do kraja!? Onome ko bi se usprotivio rasipništvu, javnom precenjivanju jednog nedovoljno promišljenog mladalačkog gesta rodoljupci bi rekli: a, ti ne voliš Kosovo, mali stavio karijeru na kocku, a mi da škrtarimo sa kerozinom, pilotskim dnevnicama, aerodromskim taksama, po šampiona ima da lete najlepše stjuardese kojima Vlada raspolaže, dajte smesta na uvid njihove estetske karte.

Tadiću bi malo što je podanicama predočio imovinsku kartu, pokazaće nam đačke knjižice, svoje vežbanke iz osnovne škole, karakteristiku iz JNA, zasad je našao samo zdravstveni karton i pokazao nam ga, lepo, zdravlje je najveće bogatstvo, ali zar ne bi, ako ćemo već biti indiskretni, jer je o javnom interesu reč, trebalo i sve poslanike, premijera, članove vlade, a naročito savetnike podvrgnuti i testu inteligencije?

Tomislav Nikolić umesto imovinske karte potura porodično stablo, nemam biznis, nemam fabrike, nemam multinacionalnu kompaniju, imam jednu ženu, dva sina, tri unuka, dobro, a šta bi sa stanom koji ste dobili kao profesionalni i doživotni narodni poslanik, imam kako rekoh dva pašenoga, dve šurnjaje, kazan za pečenje rakije, ali on je pokretan, kao uostalom i šurnjaje.

Za gradonačelnika Beograda se kandidovao i Aleksandar Popović, japi na privremenom radu u DSS-u, to mu nije rđav potez, jer prema mojim istraživanjima, koja možda i nisu uzor nepristrasnosti, Demokratska stranka Srbije neće preći cenzus, Srbija će se napokon odmoriti i oporaviti od Koštunice iako je on radi spasa Kosova voljan da bude na našem čelu dok je živ; njegovim fijaskom na izborima biće pogođena i njegova lična imela zvana Samardžić, mada, kad promislim, birači su Koštunici odavno okrenuli leđa, on opstaje zahvaljujući drugim političarima koji mu se dive, kao on Miloševiću (Tadić govori „vlastan“): nije, dakle, Koštunica kriv, nije on jedini koje se dočepao kormila i ne pušta ga iako za naviganje nema ni talenta ni matrikulu.

30. mart 2008. | Ljubomir Živkov

Svašta, baš

Prodaje kuću i gošću na eBay

Američki milijarder Majkl Graso stavio je na aukcijsku prodaju na sajtu eBay svoju vilu u Las Vegasu zajedno sa manekenkom koja u njoj živi kao gost, automobilima i mobilnim telefonom sa brojevima svojih kontakata u gradu kocke.
Početna cena vile, koja će se prodavati putem Interneta, je 800.000 dolara.

Manekenka, stara 22 godine, koja živi u kući već dve godine kao Grasova gošća, obavezala se da će kupca upoznati sa svojim društvom - od koleginica manekenki do poznatih ličnosti u gradu.
"Paket nudi kompletan životni stil koji je prepoznatljiv za Las Vegas", garantuje Graso koji je odlučio da se preseli na Karibe.

Predebeo za zatvor

Jedan italijanski mafijaš izbegao je izdržavanje zatvorske kazne zato što je suviše debeo, javljaju agencije.

Italijan Salvatore Feranti, optužen da je pripadnik mafije, težak je oko 210 kilograma. Pošto je priznao krivicu, Feranti je osuđen na zatvorsku kaznu.
Kada je trebalo da se javi na izdržavanje kazne, ispostavilo se da ni jedan zatvor ne želi da ga primi.
Prvi zatvor u kom je trebalo da izdržava kaznu nije raspolagao krevetom koji bi mogao da izdrži njegovu težinu. U drugim ustanovama, čuvari su se usprotivili njegovom smeštaju, žaleći se da će morati da ga svlače i oblače.

Potraga za hipnotizerom

Italijanska policija ovih dana ima pune ruke posla. Na ulicama Ankone pojavio se pljačkaš, ali ne bilo kakav: ovaj se razlikuje od ostalih po tome što svoje žrtve prvo hipnotiše pa potom opljačka!

Nedavno je italijanska policija objavila snimak sredovečnog muškarca kako se u supermarketu, dok oko njega prolaze ljudi, naginje ka kasirki, nešto joj govori nakon čega mu ona daje novac iz kase a on odlazi nasmejan.

Snimljena pljačka je samo jedna u nizu koje su se dogodile, a poslednje čega se opljačkani sećaju jeste kako im isti čovek govori da ga pogledaju u oči!
Nakon "gledanja" jedino što vide je prazna kasa, a ostalog se ne sećaju. Ova poslednja, snimljena pljačka, dogodila se u Ankoni gde je ukrao 800 evra.

Week 12

Plivački šampion Čavić vratio se u Beograd pre nego što je planirao, nakon pobede obukao je majicu sa natpisom „Kosovo je Srbija“, neko se odmah našao, domaći izdajnik ili neki slavista, da ćiriličnu rečenicu, ovu poruku takoreći lične prirode, prevede disciplinskoj komisiji koja je ne časeći časa šampiona suspendovala, tako da u trci na sto metara neće ni plivati.

Rekao bih da se momak gorko pokajao, ali natrag ne može, vino koje si usuo u vodu ne možeš isuti. Na aerodromu „Nikola Tesla“ sačekalo ga je stotinak rodoljubaca u majicima istim onakvim kakva je njemu izašla na nos, a što njih ne košta ništa pošto nisu nikakvi plivači. Oni usavršavaju rodoljublje, disciplinu za koju ne postoji ni olimpijada ni svetsko prvenstvo - svoje umeće ispolje tako što odu na aerodrom. Gde suspendovanom evropskom prvaku samo stanu na muku jer bi on svoj preskupo plaćeni šenluk što pre da zaboravi a oni ga barjacima podsećaju da je ne pomogavši nikome osim političarima sebi naneo štetu. Sačekalo ga je mnoštvo ljudi sa partijskim znamenjima DSS-a, ti si sada naš, mi te primamo kad su te zle čike oterale, šampion je odrešito rekao da ne pripada nijednoj partiji i da ga politika ne zanima, ali nije mogao kući nego je morao da otrpi zlatosanje Koštunice, koji nam je pre neki dan održao besplatan javni čas iz logike i objasnio da termin samoizolacija ne postoji u političkom i pravnom rečniku! Ne može jedna država učiniti sve da propadne, pa makar on bio na njenom čelu, samoizolovati se, reče, može samo pojedinac, država nikada, i gle, upravo je on prvi primio pojedinca koji se zahvaljujući njegovoj retorici i politici samoizolovao!

U ponedeljak će kod Tadića, i jedan i drugi glavešina primaju ga kao šampiona, ali i zato što je lično nagraisao za opštu stvar. Nehotice je bacio senku na tenisere koji pobeđuju, nose našu zastavu, ali nisu za Kosovo nastradali koliko Čavić...

Kad bismo hteli da izvučemo pouku, pošto je Čavić svoju izvukao, shvatili bismo da će zajapurenost Koštunice i Samardžića uvek plaćati pojedinci, nikad njih dvojica.

A za njih dvojicu Kosovo je jedino političko uporište: za Koštunicu glasa nekoliko procenata, za Samardžića nije glasao niko, Samardžić je lični dar Koštunice srpskom rodu!

Poklonjeni je kao pijani šeik izjavio da će srpski policajci koji štrajkuju dobijati punu platu za svoj kako širokoruki reče „rad“, kakav rad kad demonstrativno ne rade, pa to je rad, za našu stvar!

Usud oskudevanja porodice Tadić nastavlja se, u biografiji predsednikovoj stoji da njegovi roditelji kad je on bilo mali nisu ništa imali, osim hrastovih kolica sa drvenim točkovima u kojima je maleni Boris truckan što po Baščaršiji što po dorćolskoj isto turskoj kaldrmi, u imovinskoj karti mu stoji da nema nikakvu pokretnu ni nepokretnu imovinu, tako sam ja sa šest hektara zemlje i škodom prvi put bogatiji od šefa države.

23. mart 2008. | Ljubomir Živkov

Week 11

Srbija ima novog disidenta, profesora Koštunicu, čijim snovima je, ah, tako malo falilo da postanu ne puka stvarnost ili budućnost nego upravo večnost: da smo tužili države koje su priznale Kosovo parnica bi se vodila nekoliko stoleća, Kosovo bi katastarski bilo naše.

Naš zet Tomas Flajner voljan je da ostatak života posveti pisanju tih tužbi, to je zet, kome je tazbina na prvom mestu, a ne Ajnštajn kome je sve bilo relativno.

Disidentu je kao pravom sinu Šumadije najvažnije gde geometar zabode sinor, arhetip međe živi u njemu uprkos silesiji paragrafa koje je pročitao a neke u naponu pravničke snage i lično sročio: teritorija je jedino važna, gumno je svetinja, ljudi su od praha stvoreni i u prah će se vratiti, lekovi upućeni u Gračanicu ako stignu stignu, ako ne nikom ništa, ne priznajemo kosovsku agenciju za lekove makar to u našoj bolnici dovelo do izvesnog pomora. Razočaran lakomošću većine ministara na evropske džidžamidže i odsustvom parničarskog žara disident je jedva smogao snage da položi venac na mesto Đinđićeve pogibije, čudo te nije ovo poverio Andreji Mladenoviću, možda bi tako i postupio da vseznaika nije morala na sud, Andrijušu je Čeda tužio za uvredu. Tuženi se, kao pravi izdanak narodnjačke partije branio besmrtnom frazom večnovrdajućeg srbijanstva „pitam, ne vređam“, Andrejka se samo naglas i javno pitao da nije i Čeda pomalo bio upetljan u Đinđićevo ubistvo, hteo je, kaže, da retorskim pitanjem alarmira nadležne, a alarmirao je samog Čedu.

Hoće li sud biti brz kao u slučaju novosadskog antifašiste optuženog da je uvredio nekoliko crkvenih glavešina? Uvredilac bi se možda i provukao sa uslovnom kaznom da je sudija bio neznabožac ili pripadnik kakve sekte, kao krštena duša sudija je prema vlastitom svedočenju i sam propatio, pa će antifašista imati da se isprsi sa sto hiljada dinara! Bih li ja, kao takođe krštena duša, mogao umesto osuđenog Petkova da se izvinim vladikama i naročito sudiji, rabu Božijem Bošnjaku, pa da se popohulnik provuče sa jedno osamdeset očenaša i pedeset zdravomarija - kako se Đelić izvinio Crnoj Gori za blebet savetnika Simića?

U jednoj od Švejkovih priča pominje se ubica koga su vodili na gubilište: odgrizao je nos čuvaru, rekao da se ne kaje a loše se izrazio i o Njegovom Veličanstvu Caru: čuvši reči o Caru jedan sudija je poludeo, i sad ga drže pod ključem da ta uvreda ne bi dospela u javnost.

Građanin Kertes pušten je iz pritvorske jedinice, jeste se zuckalo da je po nalogu despot Slobodana iz zemlje izneo šezdeset miliona evra, ali corpus delicti nije nađen, nema leša, nema zločina, konstatovan je puki nestanak, a čak i da je blago pronađeno, zašto iskaljivati gnev na kuriru?

Udovice članova zemunskog klana ištu osam i po miliona odštete za kuću u Šilerovoj koju je vlast, protivno mom svetonazoru a možda i protivno pozitivnom pravu, srušila.

Zaista, država ovoliko bolećiva i darežljiva prema četnicima i prema osumnjičenima za ratne zločine zašto da prema pravnim naslednicama prestupnika ispadne takva maćeha! Da sam udovica tražio bih izuzeća sudija kojima komunisti nisu oduzeli kuću, tek kad bi se predmet našao pred sudijom koji je i lično pogođen, kao krštena duša koju boli klerogrđe, presuda bi bila i ljudski utemeljena.

16. mart 2008. | Ljubomir Živkov

Week 10

Vlada Srbije ukinula je vize Rusima, zašto im ne platimo i put, prošlo je kroz glavu svakom dobrom Srbinu, zaista, ako ne možemo da im svima ponudimo besplatan boravak, putne troškove smo vala mogli da im pokrijemo. Kosovski dug plaćamo mi, kad bismo prestali to bi bilo kao da i Beograd priznaje nezavisno Kosovo - moramo samo voditi računa da srce Srbije nikad ne razdužimo u potpunosti.

Vladi je Dinkić, kako to Velja lepo reče, iščupao srce i nije dalje mogla, premijer je svečano obznanio njen kraj, ne pad, ne ostavku, nego baš kraj, sve što je lijepo ima kraj, dirnuti što se zavisnik dragovoljno ma i samo privremeno odrekao svog fetiša, ministri i novinari su Koštuničinu prividnu abdikaciju (u korist budućeg sebe) nahvalili kao bog zna kako časnu i uzvišenu, odstupnik pak koristi i takozvani kraj vlade da pučanstvu u njegovo još neiščupano srce usadi budući izborni slogan DSS-a: „Sve stranke imaju jedinstven stav o EU – sve hoće u EU, ali su razlike da li sa Kosovom ili bez njega.“ Bi li se ovaj naoko istinit i za ulenjene umove privlačan stav mogao posuvratiti: sve stranke Kosovo vide kao deo Srbije, samo bi neke stranke da Srbija uđe u Evropsku uniju, a tri stranke ne bi!

Mogu da zamislim i pitanje koje bi DSS predložio da je došlo do referenduma o tome jesmo li za povezivanje sa Evropom: „Jeste li za to da radi obećanog vrapca na grani pljunemo u lice kosovskim mučenicima, caru Lazaru, Kosovkoj Devojki, da se odreknemo sebe i Slobe Samardžića, koji je bio srce naše Vlade!“

Seća li se neko Ratka Mladića? O generalu niko u EU ne sme da pisne, dapače, Koštunica sad njima podvikuje: dok nam ne izručite Kosovo, nema govora o tome da se pridružite Srbiji, ugledajte se na Ruse koji su od prošle nedelje na našoj beloj listi!“

Karla del Ponte napisala je autobiografiju „Kad sam bila mlađan lovac ja“, tako nekako, „Lov, ja i ratni zločinci“, Rasim Ljajić kaže da se u knjizi otkrivaju ultratajne metode koje samo što nisu dovele do Mladićevog hapšenja, a koje nam sada, naravno, neće biti ni od kakve vajde: kad, budući bude pomno proučio „Zapiski ohotnika“ – biće Mladić još nedostupniji.

MUP je Ženama u crnom zabranio da povodom Osmog marta prošetaju Beogradom, javni saobraćaj ne sme da trpi, radnici ne smeju da kasne ni na posao ni kući nakon napornog dana, osim toga, Osmi mart je Dan žena, a ne Dan žena u crnom; tajanstveni rodoljupci na lokaciji nepoznatoj organima gonjenja i bez sanitarne dozvole svake bogovetne noći mese lebac i nude ga besplatno ispred pekara somborskih Albanaca, ne zna čovek kome bi se pre divio, dobročiniteljima ili dobroprimaocima, članovi nevladinih organizacija i sam gradonačelnik napokon su džumle fruštukovali u jednoj od sabotiranih pekara. Očekuje se da velikosrbi i velikopekari uzvrate udarac, da se koliko sutra ujutro pojave sa bogatijim asortimanom, a ne sa suvim hlebom: izvolite vruće piroške, ovo nam je prazan burek, ovaj je sa sirom, s jabukama nema više, sutra će ga biti, ovde se upisuju porudžbine, da vidimo, trideset šestoro građana bi rol-viršle, većina bi kapričozu, porodičnu, vi šta biste od ovoga danas, žužu, evo, kod nas ne ide na meru, kolko vam stane u ceger nek vam je nazdravlje!

10. mart 2008. | Ljubomir Živkov

Week 09

Koštuničin primalni krik "ima li neko da nije sa Kosova" prodro je kroz zidine CZ-a do srca štićenika ove ustanove kojima je već bilo odsvirano povečerje. Zvezdan Jovanović, snajperist, radije bi bio na Kosovu pod oružjem nego goloruk u ćeliji, i gospodin Legija predlaže da ga se pusti na jedno osam dana. Prvog dana okupio bi, kaže, crvene beretke, u narednih nedelju dana sredio bi stvari na Kosovu. Verovatno je gledao film „48 sati“ gde Nik Nolti na revers dobija robijaša (kojeg igra Edi Marfi) da bi uz pomoć osuđenika stao za vrat nekim njegovim kolegama.

Kao oficir elitne policijskovojne jedinice Legija bi sam sebe uzeo na revers, nakon prisajedinjenja Kosova matici dobrovoljno bi se prisajedinio CZ-u, a država ako ga unapredi u čin general-majora unapredi, ako ne - nikom ništa.

Ministarstvo unutrašnjih poslova kojim je rukovodila pripadnica lepšeg pola prevazišlo je sebe u neprotivljenju zlu nasiljem. Jesu bile polupane i poharane radnje, zapaljene su nekolike ambasade i jedan mladić, policiju su svejedno nahvalili blagodarni DSS, Koštunica a samim tim i Savet za nacionalnu bezbednost. Da li su hvalospevi dovoljni, pitao sam se. Nijedno unapređenje, nijedan orden nijedan novi general! Državna sekretarka Mira međutim veli da su i ministarstvo i sama policija zadovoljni pohvalama Saveta: zadovoljstvo i samozadovoljstvo su, dakle, obostrani, takoreći dvosmerni, kao što je dvosmerna bila sad već uveliko zaboravljena saradnja sa Haškim sudom.

Omladina DSS-a dala je da se trošku partije izliju bedževi „Kosovo je Srbija“, Koštunica je poput deveruše koja svatove kiti ruzmarinom vlastoručno odlikovao prolaznike u Knez Mihailovoj. Kićenje je otpočeto simbolično u 12:44 ispred „Ruskog cara“; ovo drugo zar nije još mnogo simboličnije! Ruski car zna se šta je, dok 12:44 lako može da se shvati kao petnaest do jedan. Protivu počinilaca ipak nedoličnih dela pljačke i paljevine podnesene su četrdeset četiri prijave, zašto ne i ovde 1244?!

Speaking of Russian Tsar, u prošli ponedeljak pohodio nas je baćuška Medvedev. Od radosti što je sa nama, vlast je blokirala Beograd i širu okolinu, da li se ruska delegacija razvila u strelce, ili se nije znalo šta će gosti iznenada poželeti da posete i kupe, tek, život je u Beogradu zamro dok Ruse nismo ispratili, nadam se da su poruku shvatili: pustili smo da bude zapaljena dušmanska ambasada, za šta smo policiju nahvalili na sva usta, a vas, premda nema ni najmanje naznake da bi neki atentator želeo da isprazni šaržer u vašem bratskom i pravoslavnom pravcu, vas smo čuvali kao da stanovništvo Beograda ni o čem drugom ne sanja nego samo kako da dođe glave kompletnoj ruskoj delegaciji!

Pesnik Bakarec koji je prekoračio nužnu odbranu štiteć Vođu za šta je kažnjen sa dvesta hiljada dinara veli da te pare nema, što je kamen' v ogorod DSS-a, a i da ih ima ne bi ih dao oklevetanom Bebi Popoviću, robija mu se čini kao najprihvatljivije rešenje; Davinić je dočekao svojih pet minuta, eh, da nam je sad izraelski satelit, da snimimo sve što će na Kosovu da se desi; Dinkić upozorava da bi inače pravedna borba za Kosovo, budemo li sa svima zaoštravali i budemo li kosovski dug pokrivali kao da smo pijani milijarder, mogla prerasti u kolektivno ludilo, za šta mu je iz žarišta epidemije uzvraćeno da na njega tj. Dinkića ne treba ni trošiti vreme jer ne razume Kosovo! Zasad imamo ministarstvo za KiM, na pisanju tužbi protiv država koje su priznale njegovu nezavisnost radiće desetine hiljada ljudi, imaćemo katedru za Kosovo, ali da bi bilo shvaćeno, mora Kosovo postati i poseban predmet u školi, kao veronauka, samo što neće biti fakultativan. Već za osam godina imaćemo pokolenje koje će Kosovo razumeti kao što ga razume ministar Lončar koji prednjači u ljubavi i izdašnosti prema kolevci.

Boris I Osvajač, koji je u kampanji hteo da osvoji Evropu deluje kao skaut koji se na logorovanju, daleko od tate, mame i drvenih kolica, privio uz prekaljenog instuktora; i on i Đelić sve su privrženiji neprikosvnovenom vođi koji kao se, kao seljak koji je dobio premiju, oštri da tuži ceo svet.

2. mart 2008. | Ljubomir Živkov